И док су многи од нас помислили да је ово сјајна шанса да се после две деценије бар некако путем баража угурамо у вагон ЕВРО 2020, који би нас одвео на скуп најбољих, јер бољу и лепшу прилику од ове ускоро нећемо имати, по ко зна који пут уследило је ново разочарање. И то од оних у које смо се највише клели. Али, овај најновији шамар српском фудбалу није случајан, већ „плод” једног процеса који код нас траје неколико година.
Све је заправо почело од ситне препирке између председника ФСС (Кокеза) и некадашњег селектора (Муслин) који нас је одвео на Мундијал у Русију 2018. Затим се том сукобу „зараћених страна” придружио и тадашњи капитен (Ивановић) који није дозволио председнику савеза да тренира са играчима. А онда, када су и остали играчи схватили да није проблем у Муслину и Ивановићу, већ у највишој пирамиди српског фудбала, онда нам се догодио најгори могући сценарио.
Сада је дефинитивно јасно сваком, па и највећим фудбалским лаицима, да је искључиви кривац за потпуни дебакл српског фудбала сам врх савеза. Зашто пред утакмицу са Шкотском председник ФСС-а није ниједном, баш ниједном, провирио главу из фудбалског салона на Теразијама, где су у међувремену на нову радну дужност дошле старлете и телохранитељи. Он се уместо тога сакрио у „мишју рупу”, као да утакмица са Шкотском није најважнија у последњих десетак година. Својом бахатошћу и незнањем навукао је велики гнев овдашње фудбалске јавности, више него било који његов претходник. Ту лошу енергију он је пренео и на играче, селекторе које је смењивао када је хтео, док су га неки скупштински делегати, зарад једног или два путовања по белом свету, тапшали по рамену. Својом сујетом успео је да уруши фудбалски систем, који је сада практично на коленима.
Већ неко време у фудбалској чаршији се све гласније говори, а уосталом и међу играче је пред тако важан меч са Шкотском стигла таква информација, да ће се први човек ФСС сигурно повући са места председника уколико не будемо прошли финале. Наравно, и играчи му више не верују, па су неки пред важне мечеве у баражу полако почели да напуштају репрезентацију… Чини се да је сада нашем фудбалу, који све више тоне у провалију, потребан оштар рез.
Већ колико данас морали бисмо да тражимо новог селектора, јер од „истрошеног” Тумбаковића више ништа нема. Тај уплашени човек, који је једино подигао руке када је Јовић изједначио у последњем минуту, изгледа да више ни сам себи не верује. А о неком угледу и ауторитету међу играчима да не говоримо. Па није случајно Немања Матић одлучио да каже збогом репрезентативној каријери. Видео је са ким има посла.
Ове тужне квалификације, које су завршене на још тужнији начин, још једном су показале нашу фудбалску немоћ. А та нова прилика биће за три – четири године. А до тада многи ће отићи у фудбалску пензију. Пре свих капитен Александар Коларов, који није могао да се стави на располагање тиму и то у не било каквој утакмици.
За избор најбољих играча за национални тим потребан је селектор попут Славољуба Муслина. Неко ко ће јавно рећи председнику ФСС-а да му се не меша у посао. Зато је и бивши селектор отишао, боље рећи отеран, и то када нас је одвео на светско првенство.
Овај дебакл А тима заправо и јесте огледало тренутног стања у нашем фудбалу. Много је погрешних потеза направљено, да би једна победа могла да исправи све „криве Дрине”. Најгоре од свега је што су се и остале селекције утопиле у том сивилу, па ће новој фудбалској влади, бити потребно још доста година да нас извуче из овог блата. Можда је Црвена звезда најбољи пример како треба радити. Није мала ствар чак два пута играти у Лиги шампиона и то када су клуб из Љутице Богдана видели са катанцем на вратима. Потребни су нам неки нови људи којима ћемо више веровати а не онима који су свој мандат потрошили на неке споредне ствари…
Пуно обећања, а мало тога урађеног
Садашња фудбалска власт у Србији је дефинитивно једна од најслабијих које смо икада имали. Сем хвалоспева и крупних обећања, почев од изградње Националног стадиона, они ништа нису успели да ураде. Додуше, успели су да окрече Спортски центар, што се сматра њиховим највећим подухватом за ових неколико година. Такође ништа није учињено ни на популаризацији фудбала, на враћању старих некадашњих великих центара. Све је рађено на брзину без неког јасног плана. Успели су да направе најгломазнију лигу у Европи, која данас више никоме није интересантна. Нису успели да смање корупцију у фудбалу, да пронађу новог Милорада Мажића, који је био понос организације. Успели су да на „мала врата” у највиши ранг такмичења угурају неке тимове који то нису заслужили. Само да би имали подршку на гласању. Пуно погрешних потеза за овако малу фудбалску земљу.
Погрешни потези селектора
Чија је била одлука да у тако важној утакмици по ко зна који пут преформулише тим, посебно задњу линију. Ако је селектор помислио да Гудељ може да буде то што није, онда је грдно погрешио. Са друге стране, зашто шансу није дао Душану Влаховићу и да у продужецима кренемо са тројицом нападача. Овако загревао је младог нападача Фјорентине више од педесет минута, да би га на крају послао на клупу. Зашто је Костић играо а знало се да није потпуно спреман?
