Модерна хрватска држава првенствено је заснована на ирационалном и параноидном антисрбизму. Опседнутост хрватских елита српском политичком, економском и војном самосталношћу међу поробљеним балканским јужним Словенима почетком 20. века изродила је семе злочиначке идеје која је постала ужасна стварност и то нарочито у периоду 2. светског рата. Подсетио бих народ и политичке лидере на данашњи датум и вратио бих се 28 година у прошлост, у 1991. годину када је тадашњи хрватски Сабор, под снажним утицајем злокобне Туђманове неоусташке партије ХДЗ изгласао „Уставну одлуку о суверености и самосталности Републике Хрватске“!
Ова одлука хрватских посланика је јавно и дефинитивно поручила Србима у западним деловима још постојеће Југославије да се континуитет србофобне наци-усташке идеологије не прекида и да наследници Павелића настављају тамо где су им преци заустављени 1945.године оружаном силом углавном српског антифашистичког покрета. Како бих избегао било каква ратнохушкачка или политички некоректна етикетирања од стране домаћих „душебрижника“ или хрватских повијесничара тисућгодишње државотворности, задржаћу се на познатим историјским чињеницама. Хрвати су ослобођени аустро-мађарско-италијанске окупације 1918. године победама српске војске у 1. светском рату и тек тада су, након 800 година ропства постали слободни као народ у Краљевини Југославији. Пун државни и међународно-правни суверенитет у нову јужнословенску заједницу унеле су само Србија и Црна Гора.
Хрвати, Словенци, муслимани или Албанци нису имали никакав легитимни оквир да би из Југославије у будућности износили било шта јер у Југославију нису ништа ни унели осим статуса ослобођених грађана без претходног поседовања сопствене државе или граница. Страховити геноцид који је однео живот преко милион српских цивила у НДХ 1941-1945. године био је омогућен немачком војном окупацијом Југославије коју је са одушевљењем дочекала велика већина хрватског народа. Вечити непријатељи германског продора преко Балкана на Блиски исток били су Срби, како 1914. године тако и 1941. године.
Свој дуг према слободарству српски народ је платио високо, у првим редовима борбе против немачких, хрватских, исламистичких и великоалбанских нациста падале су десетине хиљада антифашистичких бораца из оба покрета отпора, стотине хиљада незаштићених цивила настрадало је у систему концентрационих логора (само усташе су имале логоре за децу и тиме превазишли крваве немачке нациста) попут Јасеновца, Градишке, Јастребарског и многих других стратишта. Након победе над фашизмом, хрватске елите су вешто успеле да пређу на страну победника и да следећих 40 година припремају коначно решење за српско питање. Управо то се догодило 25.јуна 1991.године када је конститутивни српски народ у хрватској федералној јединици постао ловина за новоусташки Туђманов режим.
Херојски отпор крајишких Срба 1991-1995. године зауставио је геноцид попут оног из 2.светског рата али је након операција етничког чишћења „Бљесак“ и „Олуја“ које су помагале западне силе данашња Хрватска остала без Срба, народа који је наивно стварао Хрватску још од Војне крајине верујући у јужнословенско јединство. Са жаљењем и тугом могу закључити да се актуелне хрватске “еуропске“ власти свим силама труде да са Србима и Србијом имају што горе односе. Честа пребијања српских туриста, планско уништавање ћириличних табли и лош третман према српским повратницима у Крајину јасан су показатељ да нас они не воле и да би ми коначно морали да одговоримо чврстом дипломатском офанзивом у циљу заштите националних интереса у Хрватској.
Снага и величина српске државе и народа виде се у толерантној коегзистенцији свих нација и вера у Србији али наша широка душа никада не сме заборавити усташка варварства која би нам се због заборава могла поново догодити. Српска Десница позива српски народ на слогу, достојанство али и на опрез на дан који се слави у Хрватској као државни празник. Ко се чува и Бог га чува!
Миша Вацић, председник Српске Деснице
