Пре неколико дана завршен је, пети по реду, фестивал „Мирдита – Добар дан!“ у Београду, у организацији Иницијативе младих за људска права, уз сарадњу и помоћ НВО „Интегра“ (основане 2003. године од стране „младих људи посвећених давању доприноса у опоравку и развоју Косова“ , како стоји на њиховом сајту[1]) , косовске испоставе Фонда за отворено друштво[2] , чији је оснивач Џорџ Сорош и Грађанске Иницијативе[3] .
Намерно сам сачекао да се фестивал заврши и да се „страсти“ око њега смире, да бих на миру могао „подвући црту“ и извући коначни биланс ове манифестације и свега око ње.
У међувремену, док је у Београду уз мање, занемарљиве инциденте, мирно трајала „Мирдита“ , на самом Косову и Метохији се одвијало следеће;
– Започета је градња магистралног пута у зони манастира Високи Дечани, чиме се директно угрожава манастир и заштићена зона око њега кроз коју тај пут пролази.
– „Косовска влада“ усвојила предлог статута којим се отима Трепча, тј. „косовска влада“ постаје већински власник са 80% акција.
– У Церници је запаљен помоћни објекат породици Митровић. Помоћни објекат је цео изгорео у пожару.
– На гробљу у Ораховцу поломљени су крстови на два гроба сахрањених у марту ове године, поред овога поломљено је и још надгробних споменика раније преминулих.
– У селу Петрич код Клине Срби који су се окупили да би присуствовали сеоској слави, прво спречени да дођу до остатака срушене цркве а затим и физички нападнути од стране локалних Албанаца. У нападу је троје Срба повређено.
– Локална амбуланта у Сувом Долу каменована у току 24 сата два пута за редом.
– У селу Босце украдене три краве породици Стојановић. Ова породица има седморо малолетне деце.
– У селу Гризиме украдена крава и теле породици Миљковић, породицу чини 13 чланова, од чега 6 деце.
– Парох осојански Отац Стева нападнут у селу Жач од стране локалних Албанаца када се са породицом колима враћао за Осојане.
– У селу Старо Грацко од стране локалних Албанаца нападнуте мајке са децом у колицима, у сукобу који је затим избио када су локални Срби прискочили да заштите своје жене и децу, беба од шест месеци је попрскана сузавцем и два Србина су повређена.
– У селу Новаке код Призрена обијена и опљачкана амбуланта. Ово је једно од ретких повратничких села у призренском крају.
Maлициозни би рекли да између ових догађаја у Београду и КиМ постоји одређена корелација и синхронизација. Чак и да не постоји, пораст албанског насиља над српским животима и имовином на КиМ баш у тренутку одржавања Мирдите, тј. непосредно пре, током и после њеног трајања, указује да није баш све случајно. Ја то тумачим као својеврсни вид искаљивања албанског беса и хира, као да нам поручују: „Ево где сте ви, а где смо ми. Ево шта вам радимо. На „вашем“ Косову и Метохији вам тероришемо Србе и пљачкамо/уништавамо њихову имовину а у Београду активисти цивилног сектора из Београда и Приштине организују фестивал посвећен косовској култури.“ Заиста, мало кад је у последње време „српство“ пало на тако „ниске гране“ , као отприлике пре недељу дана у ово доба; на КиМ дивља и ескалира насиље над Србима а у Београду нам се „цивилни активисти“ иза кордона полиције смеју тријумфално док промовишу „косовску културу“ , што заправо није ништа друго до огољена пропаганда и употреба (врло приземне и плитке) уметности у политичке сврхе. За то време чланови и симпатизери СРС и осталих организација ту присутних као да исказују колективну немоћ целокупног „патриотског јавног мњења“ да адекватно одговори на овај фестивал у смислу приближно истоветног одговора или нечега сличног. A o каквом је заправо фестивалу реч? Да ли се стварно тежи ономе што организатори и посетиоци номинално говоре, уобичајене флоскуле о „суочавању са прошлошћу“ , „помирењу и суживоту“ и сл. (који су од претеране употребе и практичне злоупотребе у примени обесмишљени, али свакако јесу битни ако су на обострану корист и одрицање, а не на штету једне од страна, у овом случају српске) ? Одговор је, наравно и очекивано, негативан. Ако се погледа програм, учесници и садржаји, све указује на мање-више исту, стереотипну слику и представљање на какво смо већ навикнути; Косово је жртва, Србија је агресор. Ова можда „преоштра“ али свакако исправна формулација се мало „ублажава“ кроз дијалоге, трибине, концерте и сличне садржаје овог фестивала али она остаје као почетак, суштина и крај истог.И сама чињеница да се у Београду он одржава имплицира да је Београд центар проблема, да је Београд крив што „кочи“ Приштину, што неће суживот, помирење и сл. А изостанак могућности организовања приближно реципрочног фестивала у Приштини се и не помиње, јер је на нивоу апстрактног, као што се не помиње ни насиље и положај Срба на КиМ. И они су ваљда део тог „косовског друштва“ из којег су и ови уметници из Приштине. И заиста, иако ми знамо да са њима нисмо и никада нећемо моћи бити једнаки и равноправни у политичком и друштвеном смислу (јер су они самопроглашена „република“ на окупираном делу Србије а ми држава којој је отет део територије, као и да су они то друштво које годинама жмури и не реагује на насиље над својим суграђанима (Србима највише, али и другима) а не ми) , чак ни позиција приближног реципроцитета у овом случају не изгледа оствариво; да у сред Приштине траје фестивал српске културе „Помаже Бог!“ , док на простору Прешева, Бујановца и Медвеђе Срби линчују Албанце и пале им и отимају имовину (што је наравно, лоше колико и насиље над Србима на КиМ али је овде стављено као симболични приказ тренутног стања) . То показује да нисмо реципрочни ни близу, у смислу да су они, колико год ово поражавајуће звучало, изнад нас и доминантни у овом случају, а и иначе. Разлог је наравно, тај да иза њих директно стоји читава „међународна заједница“ (лакши начин да се каже САД и савезници/сателити) а иза нас неупоредиво мање страног фактора који има овде неупоредиво мање утицаја и моћи. И зато су нама руке везане и на Косову и Метохији и у Београду, зато су они „офанзивни“ и на КиМ када прогоне и убијају Србе и отимају им имовину и кад у Београду промовишу своју „културу“ (у којој притом нема уопште ни помена Срба, Горанаца и осталих мањина на КиМ, тако да је то чиста промоција албанске културе, тј. пропагандних садржаја који се пласирају као култура а све у политичке сврхе) . Зато смо ми „дефанзивни“ и зато ћутимо и на догађаје у Београду и на оне у Приштини. Признање да смо немоћни у тренутним околностима не мора бити фаталистичка и депримирајућа уколико од тог сазнања кренемо напред у другачије и паметније деловање, јер ово досадашње еминентно не даје жељене резултате. Иначе, имаћемо све више „Мирдити“ у свим већим градовима Србије током целе године, а Срба на Косову и Метохији – све мање и мање.
Никола Јовић
Напомене:
[1] http://www.ngo-integra.org/about.html
[2] http://kfos.org/
[3] https://www.gradjanske.org/
