Поново, по ко зна који пут, налазимо се у ситуацији да се критика једног става (у највећој мери аргументована и пристојна) осуђује и назива „линчом“ и то од оних који су најсклонији овој пракси.
Је*е ми се што нисам академик, важно је да се САНУ, та стара дама, пробуди и каже шта је видела када се пробудила – изјавио је својевремено на себи својствен колоритан начин велики Борислав Михајловић Михиз. Његове речи, иако изречене пре више од три деценије, тешко да су икада биле актуелније него данас.
У неким ранијим периодима САНУ је била толико херметична и заокупљена самом собом и таштином карактеристичном за бројне своје чланове да није била у стању да види шта се дешава у спољашњем свету и да као институција чији је суштински задатак национално буђење и грађење савременог идентитета нације обављала своју основну функцију – да даје путоказ и смернице народу. Данас је ствар још гора. Као да је у складу с либералним индивидуалистичким светоназором дошла дотле да њени чланови гледају и размишљају само о себи, а не чак ни о институцији којој имају част да припадају па не виде шта се ради на њеном челу. И то предуго траје.
Онда долазимо до скандалозних изјава председника Српске академије наука и уметности (којем је тешко да уопште изговори ту прву реч имена институције) Владимира Костића. Пре пет година изјавио је како Косово и Метохија више „ни де факто, ни де јуре“ није наше, те да је једино питање како га „са елементима достојанства напустити“, а сада је то поновио и додатно образлагао, иако није (а није било ни потребе) то експлицитно поновио. Већ би чињеница да председник САНУ, иако је лекар, а не правник, или не зна или не жели да зна шта „де јуре“ значи и какав је правни статус јужне српске покрајине била довољна да се од њега затражи оставка, а од његових колега смена човека који их „де јуре“ предводи. Мора се признати да, нажалост, де факто Косово и Метохија није у последњих двадесет година у рукама Србије, што је плод незаконите агресије. Незаконите по сваком основу и међународног права и Повеље Уједињених нација. Де јуре је још и те како у рукама Србије, о чему сведочи и чињеница да спонзори косовске сецесије и даље упорно инсистирају на томе да Србија призна ту сакату независност. Не треба гледати даље од сјајног логичког низа што га је формулисао Костићев колега Матија Бећковић: „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, не знам зашто се толико устручавају?“
И онда, када се јавност побуни због чина за који се не мора бити академик да би се схватило због чега се перципира као „издајнички“, то се у прозападним и/или аутошовинистичким круговима тумачи као „линч“. Нико здравог разума, чак ни младић по занимању боксер и син – чија се примитивна објава на једној друштвеној мрежи користи као крунски доказ примитивности свих оних којима сметају ставови не Владимира Костића него председника САНУ – није тражио Костићеву главу већ смену с државне функције коју обавља, што је сасвим легитимно и није никакав линч.
Пре ће бити да проглашавање неистомишљеника називајући их „линч руљом“, чиме се стављају у исту раван са америчком парарелигијском расистичком терористичком организацијом Кју-клукс клан, представља недопустиви вид прогона. А баш то раде неки медији у Србији. У том духу, за меродавно узима се мишљење Дубравке Стојановић, која лицемерно указује да се у Србији „другачије мишљење схвата као нелегитимно“ и одмах у наредној реченици говори о „националистичком делиријуму“. Значи, националисти су тешко ментално поремећени услед оштећења мождане функције, што је дефиниција речи „делиријум“. Је ли то прихватање другачијег мишљења? Нико Костића није назвао психички тешко оболелом особом, нити му је оспорио друга животна достигнућа. Да не говоримо што је госпођа Стојановић део „руље“ која веома упорно линчује Милоша Ковића управо због „деликта мишљења“.
У крајњој линији, ако и постоји некакав „линч“ Владимира Костића, онда су му управо они који се против тог линча боре ставили омчу на врат надајући се да ће се наћи неко ко ће потерати коња на којег су га поставили, па ће остати да виси с гране. Ради се пре свега о самој кући за коју је Костић дао спорни интервју – локалној филијали америчког „Њуз макса“, медија који ради у оквиру Јунајтед групе. Наиме, они су, док је Костић говорио, ставили потпис „САНУ, став о Косову“, чиме су (са знањем академика или без њега) његов лични став јавности представили као став једне од најважнијих државних институција. Ако Костић треба на некога да буде љут, требало би да буде љут на њих, а не на људе који неприхватљивим сматрају да САНУ може да има став супротан Уставу, држави и тежњама убедљиве већине народа који предводи. Мора се признати да „Њуз макс“ није много погрешио, јер у члану 92 Статута САНУ јасно пише да је прва надлежност председника да „представља и заступа САНУ“, па све што он изговара у јавности изговара под одговорношћу да представља највишу научну институцију у Србији.
Наравно да Костић може и треба да има право и слободу да изнесе сопствени став, као и свако мислеће људско биће, али онда мора да се повуче с функције коју обавља, јер она даје права, али и обавезе. Он треба да ради у служби своје државе (не бркати државу и партију на власти), а ако то није у стању, или ако се такав рад коси с његовим моралним и филозофским назорима, треба да буде довољно честит и да се повуче. У супротном, нико није потребан да га линчује. Сам се линчује.
