По окончању године, коју је обележила стогодишњица Октобарске социјалистичке револуције, може се направити биланс конкуренције идеја, које владају светом.
Ако под светом подразумевамо цело човечанство, онда као критеријум успеха у конкуренцији идеологија треба узети брзину социјално-економског развоја, која се мери индексима бруто друштвеног производа (БДП) и показатеља хуманог развоја (ПХР).
У последњих тридесет година, безусловни лидер по оба индекса је Кина, а безусловни аутсајдер – Украјина. Пре тридесет година, квалитет живота у Украјини је био за ред величине виши него у Кини, а данас је – три пута нижи.
Русија је све те године тапкала у месту, с муком се вративши на средњу дужину живота достигнуту у СССР, и то са знатно мање бројним становништвом лошијег здравственог стања и обимом производње са знатно мањом додатном вредношћу. За то време остале земље су наставиле да се развијају, а већина њих нас је достигла и престигла. Русија је пала испод просечног нивоа и нашла се међу земљама трећег света.
Други свет земаља социјализма се после распада СССР смањио по територији, али узимајући у обзир социјалистичку оријентацију не само Кине, него и Индије и земаља Индокине, постао је и апсолутно и релативно већи, како по хуманом развоју, тако и по БДП. Предњачећи по брзини социјално-економског развоја испред земаља првог света два-три пута, други свет ће за десет година доминирати на планети.
Први свет већ две деценије стагнира, безуспешно се борећи са растућим диспропорцијама. Иако је први свет прогутао простор СССР-а, свеопшта криза капитализма, о којој су волели да пишу совјетски политички економисти, није се прекинула. Два-три трилиона долара и милиони нових радника извезени из бивших социјалистичких земаља у западне корпорације, смо су одложили заоштравање те кризе, која данас добија апокалиптичке обрисе.
Показало се да су били у праву они критичари тржишних реформи, који су упозоравали да ће прелазак из социјализма у капитализам Русију бацити на периферију, међу земље Латинске Америке и Африке. Али, показало се да су у праву и аутори теорије конвергенције, који су предлагали спајање добрих елемената капиталистичког и социјалистичког система, уз одустајање од лоших. Управо такву синтезу су остварили кинески комунисти, изградивши социјалистичку тржишну привреду. Питирим Сорокин је то пре пола века назвао интегралним системом, прогнозирајући крај, како совјетског социјализма, тако и америчког капитализма.
Интегрални ситем спаја централизовано планирање са тржишном конкуренцијом, државну својину у инфраструктурним и базним гранама са приватним предузетништвом у осталом делу привреде, социјалистичку идеологију са могућношћу личног богаћења. Дајући подршку предузетништву, држава га регулише тако, да задржава енергију приватног бизниса у кориту друштвених интереса. Држава интегрише делатност различитих друштвених група и струковних удружења тако, да резултат буде раст друштвеног благостања.
Ако је у капиталистичком систему главни критеријум привредне делатности профит, а у совјетском систему је то био раст производње, у Кини је главни критеријум – побољшање квалитета живота становништва. Кинески систем државне регулативе је усмерен на раст инвестиција за развој производње потрошачких добара. Решавању тог задатка подређен је цео систем регулисања привреде, укључујући државни банкарски систем, који обезбеђује јефтиним дугорочним кредитима реализацију планова привредних субјеката за повећање обима и техничког нивоа производње. Ти планови се праве у сталном дијалогу државне власти, пословне и научне заједнице, у којем се стратешки циљеви постављени на политичком нивоу, реализују у приватним иницијативама кроз сложени систем директних и повратних веза, којим се стимулише стваралачка делатност и кажњава друштвена штета.
Три деценије Кина задржава прво место у свету по брзини социјално-економског развоја. То се постиже ефективним системом управљања, чији сви механизми раде хармонично захваљујући подршци већине становништва идеологији сталног раста друштвеног благостања. Све што противречи тој идеологији се одбацује, без обзира на догме ових или оних учења.
Тако се Денг Сјаопинг одрекао догматике научног комунизма, која је забрањивала најамни рад и акумулацију приватног капитала. Као резултат подизања приватног предузимаштва међу сеоским становништвом, почео је бурни раст пољопривредне производње, а земља је решила проблем снабдевања прехрамбеним производима, који није успео да реши моћни Совјетски Савез. За разлику од совјетског руководства, КП Кине није насела ни на супротне догме либерално-демократске идеологије. Она је почела да гради тржишну економију, не одричући се од достигнућа социјализма. Током прве деценије формирања тржишних механизама, приватно предузетништво се развијало на основи потпуне одговорности бизнисмена целокупном својом имовином. Институти ограничене одговорности, помоћу којих је од руске државе отета већина имовине и исцеђено два трилиона долара изнетог капитала, у Кини су се појавили тек пошто су формиране моралне норме одговорног понашања у пословној етици кинеског бизниса. Држава није бесплатно делила имовину, није дозвољавала финансијске шпекулације, контролисала је прекограничне операције, а предузимачи су се богатили путем производње друштвено корисних производа.
За разлику од Русије, Кина не поштује догме Вашингтонског консензуса. Не намерава да укине валутну контролу и ограничења за прекограничне миграције капитала, неће напуштати државно кредитирање инвестиција, задржаће у државној својини базне привредне гране и контролу над формирањем цена основних роба. Кинези нису дозволили западним консултантима да их претворе у транзициону економију – они су изградили социјалистичку тржишну економију са кинеским специфичностима. Том дефиницијом, они су подвукли постојање различитих модела социјалистичког система, поново демонстрирајући стваралачки приступ управљању социјално-економским развојем. У том духу они граде и своје међународне економске везе. Стратегија „Један појас – један пут“, коју је прокламовао Си Ђинпинг, заснива се на заједничким инвестицијама у перспективне правце трговинско-економске сарадње и оријентисана је на комбиновање конкурентских предности у циљу узајамне користи. За разлику од вашингтонских финасијских одредби, које намећу свим земљама самоуништење државних граница и ограничења, пекиншке развојне одредбе предлажу финансирање заједничких инвестиција у заједничком интересу, без политичких условљавања.
Одбацивши догматизам, КП Кине је створила идеологију интегралног система, која спаја социјалистичке циљеве, слободу стваралачке самореализације личности у друштвено корисној стваралачкој делатности и патриотизам. Прележавши културну револуцију, она се ослободила радикализма, својственог основним идејним токовима прошлог века: комунизму, либерализму и нацизму.
Другим путем ка интегралном систему иде Индија, спајајући Гандијеве социјалистичке идеје, вредности демократије и националне интересе. На том путу, она је, као и Кина, постигла убрзање социјално-економског развоја, избивши пре две године, на прво место у свету по прирасту БДП. Земље Индокине, које иду путем социјализма уз очување својих културних специфичности, такође показују високе стопе економског раста. Чак и афричке земље, које примењују у Кини разрађене методе управљања, показују убрзање економског раста. Као пример може да служи Етиопија, која се извлачи из немаштине са двоцифреним темпом прираста БДП.
У последње три деценије, историја је дала и обрнуте примере замене социјалистичке идеологије либертаријанском. Добро је познат концепт «Japan Incorpоrated», који је истицао солидарни карактер јапанског социјално-економског система. Да није било либерализације његове економске политике, учињене 80-их година под притиском САД, Јапан би можда сачувао високе стопе економског раста. Исто то се може рећи за јужнокорејско економско чудо, заустављено аналогном либерализацијом економије под притиском ММФ-а 90-их година. И, коначно, чудо социјално-економског развоја СССР, после чијег распада се већина његових република одрекла социјалистичке идеологије у корист Вашингтонског консензуса, са по себе катастрофалним социјално-економским последицама. Треба памтити такође и послератно чудо обнове и раста СР Немачке, Француске, Аустрије, а такође и успешан развој скандинавских земаља, које су се руководиле социјалистичком идеологијом демократског типа.
У науци, као што је познато, пракса је критеријум истине. Исправност теорије мора бити потврђена експериментом. За последњих тридесет година, основне теорије у друштвеним наукама су прошле експерименталну проверу. Крах су претрпеле две основне догматске теорије, које су претендовале на коначну истину: научни комунизам и његов антипод – либертаријанство, укључујући његову савремену форму – Вашингтонски консензус. Из тога произилази да је курс наше земље у социјално-економској политици – погрешан. Изведена после распада СССР, замена једне догматске идеологије другом, довела нас је у историјски ћорсокак. Двадесетпетогодишње стојање у том ћорсокаку створило је мочвару, у чије блато тону сви покушаји нашег председника да земљу изведе из кризе.
Не може бити никаквог оправдања за економску политику, која је бацила најбогатију земљу на свету у жалосно стање трећег света. Не поседујући резерве нафте и гаса и будући многоструко иза СССР по нивоу научно-технолошког развоја, данас су Индија и Кина петоструко испред Русије по БДП и другим показатељима развоја научно-производног потенцијала. Ове године је средња плата у Кини постала већа него у Русији, у којој ниво продуктивности рада све више заостаје за најразвијенијим земљама. Спуштајући се све ниже на светској ранг-листи по нивоу социјално-економског развоја, Русија је при врху листе по показатељима социјално условљених болести, самоубистава, абортуса, а такође по брзини богаћења офшорних тајкуна. А основу њиховог богаћења не чине генијална открића нових технологија, које подижу ефективност и обим производње, већ присвајање елемената националног богатства: приватизација државне имовине, природна или административна рента.
Руско национално богатство приватизовала је мала група лица, и експлоатише га у циљу личног профита. Повећање броја доларских милијардера у време пада реалног дохотка становништва у последње четири године, најочигледније сведочи о циљним оријентирима система управљања друштвено-економским развојем, који је код нас успостављен. Покушаји шефа државе да их преокрене у правцу народних интереса, изазивају само имитацију бурне активности функционера, којима је у првом плану лично благостање. У одсуству државне идеологије, њено место заузима похлепа.
Како је мудро приметио сјајни петербуршки научник Данила Ланин, одсуство идеологије значи идеологију либертаријанства. Та идеологија одређује програм понашања владајуће елите. Ако главну вредност представља новац, тачније, његова количина, онда новац постаје и критеријум успеха, укључујући и државних руководилаца. Очигледан пример остваривања те идеологије су фантастичне плате челника државних банака и корпорација, које они себи додељују без обзира на објективне резултате пословања. Ако је главни циљ лични приход, треба ли се чудити огромним бонусима директора компанија које послују са губитком? Праведности ради, треба рећи да се исто понашају и њихове колеге из приватног сектора.
Имитација извршавања својих обавеза, којом се прикрива злоупотреба службеног положаја у циљу личног богаћења, типично је понашање службених лица у постојећем систему управљања. Њен основни структурни елемент је „тим“ – сачињен по принципу колективне кривице, у ствари, за одржање власти у циљу богаћења организована криминална група. На свим нивоима управљања – од савета месне заједнице до савезних министарстава – виде се аналогне структуре. Треба ли се онда чудити највећим достигнућима тог модела управљања: губиташкој приватизацији највећег на свету имовинског комплекса, која се завршила банкротством државе пред пирамидом државних обвезница 1998, пуцањем мехура надуваног стотинама милијарди рубаља Централне банке под називом „Откриће“, изношењу трилиона долара у иностранство.
Покушаји борбе против разлагања управљачког система путем повећања броја контролних и органа принуде, само отежавају ситуацију. И ти органи се потчињавају владавини новца. И зато они улазе у симбиозу са бизнис-тимовима у власти, гонећи само системом колективне кривице незаштићене предузимаче. Тако настаје зачарани круг: у привреди доминирају корупционашки кланови, за борбу против њих се стварају структуре контроле и принуде, које гуше слободне предузетнике гонећи их под заштиту, односно рекет тих истих кланова или их присиљавајући да напусте бизнис. На врху те властно-привредне пирамиде стоје банкари, који су присвојили располагање државним новцем и заинтересовани су да тај новац буде скуп. Подигавши каматну стопу троструко више од рентабилности прерађивачке индустрије, они су постали господари привреде, који решавају судбину предузећа која су постала платежно неспособна. Каматна омча, заједно са пореском стегом цеди сав доходак из реалног сектора привреде, који деградира због смањења инвестиција.
Центар света се у либертаријанској идеологији поклапа са местом концентрације новчаног богатства. Зато опседнути похлепом следбеници те идеологије стреме у Њујорк и Лондон, благовремено склањајући своје приходе у англосаксонску јурисдикцију. Спроведена по налогу председника Путина, кампања деофшоризације, довела је до тога да су се многи крупни руски бизнисмени преселили баш тамо. Новац је за њих највиша вредност и они иду за новцем тамо, где је култ новца доведен до апсолута. Ван сваке је сумње да ће већина оних, које последње америчке санкције доведу пред судбоносни избор: замрзавање рачуна или издаја Отаџбине, изабрати ово друго.
Реализација циљева социјално-економског развоја земље, које је формулисао председник Русије, није могућа без увођења јасне и свим грађанима разумљиве идеологије. У Русији та идеологија не може да не буде социјалистичка.
Као прво, без идеологије неће успети довођење система управљања социјално-економским развојем у склад са насушним захтевима, које је изнео шеф државе. То би било као да црвени командант командује Белом армијом. Путем репресије и специјалаца могу се неко време присиљавати несагласни потчињени да извршавају налоге, али без рада заснованог не на страху, него на савести, савремену интелектуалну економију је немогуће подићи.
Друго, без критеријума усклађености донесених одлука са интересима повећања друштвеног благостања, систем управљања ће бити лишен носећег стуба – одговорности државних чиновника и руководилаца државних корпорација за конкретне резултате свог рада. Систем управљања ће остајати корумпиран и неадекватан.
Треће, доминатна вредност у свести друштва је социјална правда. Ако систем управљања са њом није у складу, народ га неће сматрати легитимним. Народ ће се претварати да се потчињава, а чиновници ће се претварати да управљају. Такав систем свеопште имитације, може да створи привид народног јединства, али ће се оно распасти при првим искушењима. Тако се пре једног века срушила Руска империја, а пре четврт века – Совјетски Савез.
Четврто, социјалистички избор је прогресиван и отвара перспективу укључења Русије у језгро новог светског привредног система. Очувати либертаријанство под изговором одсуства званичне идеологије – значило би осудити себе на место на периферији и улогу краве музаре за америчку олигархију.
Пето, без идеологије која би објединила друштво и потчинила приватне интересе, укључујући интересе владајуће елите, општенародним интересима, не бисмо издржали светски хибридни рат, који је започет у тежњи да се сачува глобална хегемонија САД. Тешко да бисмо победили у претходном светском рату, да је совјетска Државна банка радила под методским руководством немачке Рајхсбанке, да се Госплан потчињавао рајхсминистарству за окупиране источне територије, да је Гебелс управљао издавањем совјетских новина, а Борман руководио изградњом партије.
Разуме се да социјалистичка идеологија мора да буде савремена. Пре свега – хумана, да произилази из неопходности поштовања људских права и слобода. Мора бити и патриотска, да држи на највишем месту националне интересе и да у складу са њима гради спољну политику. Она такође мора бити оријентисана на лидерство у социјално-економском развоју на основу нових технологија, то јест она мора бити технократска, прагматична и прогресивна.
Питање практичне примене те идеологије излази из оквира овог текста. Јасно је да поново створити КПСС није ни могуће, ни потребно. Носиоци идејних смислова у нашем друштву су наука и религија. Пре више од десет година засновали смо идеју прогресивне социјално-конзервативне синтезе и разрадили програм социјалне правде и економског раста. Како ће изгледати спој традиционалних и модернизационих вредности, социјализма, хуманизма и патриотизма – зависи од практичног рада идеолога изградње државе. Важно је да се том раду приступи што пре. Без идеологије која би била у складу са народним погледом на свет, наш систем ће личити на басну Крилова „Квартет“ (мајмун, магарац, јарац и медвед се докопали музичких инструменат и нота,али не успевају да свирају, јер за то треба и знање и таленат – прим. прев.).
Сергеј Глазјев – саветник председника Русије Владимира Путина
Превео: В. Кршљанин
Извор: infoport.co / km.ru
