КОЈИМ ПРАВОМ, БРЕ? Ево које светиње Српске цркве би да отме Монтенегро!

Велики број светиња и манастира у Црној Гори задужбине су српске средњовјековне династије Немањића, а у Цетињском манастиру и данас се чува круна српског краља Стефана Дечанског, којом је, на лични захтјев, крунисан и црногорски краљ Никола Први Петровић на Цетињу 1910. године.

Цетињски манастир

Цетињски манастир посвећен је Рођењу Пресвете Богородице и налази се у срцу древне пријестонице Црне Горе — Цетиња, у подножју планине Орлов крш. То је, без претјеривања, срце и душа православне Црне Горе.

Сазидао га је 1484. године Иван Црнојевић и тада је постао сједиште Зетске епархије. Након 1493. године владике ове епархије звали су се „црногорски и приморски“. Јединствен је у читавој православној Васељени, јер је у тешким историјским тренуцима заправо био и манастир и град и држава, док се под његовим кружним луковима налазила цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.

Манастир је временом преживио бурне догађаје који су често били судбоносни за историју саме државе. До темеља је рушен и спаљиван неколико пута од стране турских освајача, али су га Црногорци увијек убрзо обнављали.

Манастир је више пута дограђиван, а садашњи изглед добио је 1927. године.

Данас се у Цетињском манастиру чувају:

— рука Светог Јована Крститеља, којом је крштен Исус Христос

— мошти Светог Петра Цетињског (Петра Првог Петровића Његоша)

— честица Часног крста Господњег, на коме је Христ био разапет

— епитрахиљ Светог Саве (Растка Немањића) из XIII вијека, оснивача Српске православне цркве

— круна српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића из 14. вијека, којом се такође крунисао и црногорски краљ Никола Први Петровић 1910. године

— штап првог црногорског владара Ивана Првог Црнојевића из XV вијека

Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве који је смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори.

Налази се на подручју Бјелопавлића, припада општини Даниловград и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је у 17. вијеку херцеговачки митрополит Василије, који је ту и сахрањен, а касније је и канонизован. Он је Светац Чудотворац. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Манастир Острог спада међу најпосјећеније у југоисточној Европи. Њега посјећују вјерници свих религија из свих крајева свијета.

Манастир Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира. Горњи манастир изграђен је на мјесту најудаљенијих пећинских испосница, у којима се подвизавао Свети Исаија од Оногошта, који је у острошким литицама већ био изградио пећинску црквицу Ваведења Пресвете Богородице, тада још без икаквог манастирског имања. Свети Василије, православни архипастир Захумља и Скендерије, који је обилазио мјеста погодна за испоснички живот и тражио своје ново митрополитско сједиште, изабрао је ове тешко приступачне испоснице за изградњу будућег манастира, који је подигао 1665. године.

Доњи манастир подигао је архимандрит острошки Јосиф Павићевић 1820. године по благослову митрополита цетињског Петра Првог Петровића Његоша, Светог Петра Цетињског. Манастир је посвећен Светој Тројици. У истом манастиру сахрањен је архимандрит Јосиф Павићевић 1836. као ктитор храма.

У више наврата манастир Острог се такође нашао на удару Турака.

Манастир Ђурђеви Ступови

Манастир Ђурђеве Ступове као своју задужбину подигао је господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.

У Манастиру, чији је ктитор Немањин синовац, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: „Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов“.

Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице, гдје извире кристално чиста студена вода (данас је у општини Беране).

Сматра се да је велика заслуга овог катедралног манастира у очувању националне свијести и јединства српског народа, као и у ширењу културе на овим просторима.

Иначе, у Ђурђевим Ступовима Свети Сава је 1219. године основао једну од првих седам епископија — четврту по реду, о чему се у запису каже: „Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија“.

Подсјетимо, у Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже „да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“, као и читав простор Васојевића, гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.

Манастир Морача

Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за време владавине краља Уроша Првог. Манастир је подигнут на десној обали ријеке Мораче, у проширеном дијелу кањона ове ријеке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори.

Главна црква Морачког манастира посвећена је Успенију Пресвете Богородице, по свом архитектонском облику спада у најстарију групу српских цркава такозване „рашке школе“ и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

У Морачи се налази и једна од наших најљепших и најзначајнијих иконописаних цјелина из 17. вијека.

Негдје на почетку 16. вијека Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манастирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију су спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и у средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

Манастир Ждребаоник

Манастир Ждребаоник је манастир Српске православне цркве који се налази на лијевој обали ријеке Зете у Секулићима надомак Даниловграда. Посвећен је Светом Архангелу Михаилу и припада Митрополији црногорско-приморској.

О манастиру не постоје писани документи. Према народним предањима манастир се доводи у везу са Немањићима и основан је у 13. вијеку. Вјерује се да је изграђен на темељима метоха манастира Морача.

Постоје две верзије о имену овог манастира. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а према другој, име се везује за стару словенску ријеч „ждребје“, која означава плодну црквену земљу. Према старом Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље преда ждребје — у преводу, три плодне њиве. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести и као плодна земља.

Током историје манастир је неколико пута био паљен и рушен, а данас је Ждребаоник женски манастир, у коме се од 1920. године чувају мошти другог српског архиепископа Арсенија Сремца, наследника Светог Саве на мјесту Архиепископије. Осим моштију Светог Арсенија у манастиру се налази и дио моштију Свете Преподобномученице Февроније, хришћанске светитељке која је живјела у трећем вијеку.

Манастир Пива

Посвећен је Успењу Богородичином. Дио је епархије будимљанско-никшићке, која је поново успостављена 2001. године, након што је била укинута дугих триста година, а прије тога је постојала и у вријеме Светог Саве Немањића. Манастирска црква је тробродна са надвишеним средњим бродом и без куполе, по чему је надалеко препознатљива.

Пивски манастир је од његовог настанка до данас носио на себи тешка времена. Грађен је у вријеме када су Османлије харали Европом и достизали врхунце своје моћи. Његов ктитор био је турски везир, поријеклом из Херцеговине, Мехмед паша Соколовић, некадашњи Бајица, који је помогао Српску цркву, ургирајући 1557. године лично код цара у Станболу за правну дозволу којом би се поново успоставила Патријаршија. Цар је одобрио поновно успостављање, а за патријарха је постављен Макарије Соколовић, први рођак Мехмедов, којег Турци нијесу успјели заробити данком у крви, јер се већ као млад упутио ка манастиру Хиландару.

Манастир Пива је, ради изградње хидроцентрале Пива, 1982. године пресељен на данашњу локацију у Сињцу, на тамошње имање Адзића, на мјесто удаљено око четири километра даље од првобитне позиције, то јест од изворишта ријеке Пиве.

Манастир Савина

Манастир Савина се налази поред Херцег Новог, и направљен је у бујној медитеранској вегетацији на једном од најлепших места у заливу Боке которске. Манастир се састоји од три цркве: Мали храм Успења пресвете Богородице, Велики храм Успења пресвете Богородице и Храм Светог Саве, по коме је манастир и добио име.

Мали храм Успенија Пресвете Богородице највероватније потиче из 1030. године, мада је најстарији запис у коме се манастир спомиње из 1648. године. Његова обнова започета је крајем 17. вијeка, доласком избјеглих монаха из манастира Тврдош из Херцеговине, а завршена је 1831. године.

У манастиру се налази велики број реликвија које потичу из доба Немањића (мошти Јелене Немањић Шубић, крст Светог Саве), укључујући и оне пренијете из манастира Тврдош. Храм Светог Саве налази се ван манастирског комплекса. Велики храм Успења Пресвете Богородице саграђен је између 1777. и 1799. године, а градио га је мајстор Никола Форетић са острва Корчуле.

Посебна занимљивост се односи на ктитора манастира Савина, за кога се сматра да је био „васколики народ српски“ од Далмације, преко Млетака и Трста, а забиљежено је да су Срби сакупљали новчане прилоге и широм Русије. Манастир Савина је изграђен захваљујући српском народу и храбрим монасима коју су неријетко долазили из Русије.

У ризници манастира Савина, између осталог, чува се и плаштаница из 1659. године, за коју се наводи да је припадала српском патријарху Арсенију Чарнојевићу.