Данас све има цену, а кад нешто има цену може и да се прода. Србија има цену, али је та цена превисока и нико не може да је плати. Ту цену смо ми поставили, ту цену само ми знамо, а постала је превелика у последња два века.
Цена Србије не може да се одреди у злату или новцу, али може у биткама и јунацима, не може да се напише мастилом на папиру или каквом чеку, јер она је већ исписана српском крвљу.
Расла је много та цена кроз историју, бивала све крвавија и све мучнија. Кошта Србија као она три и по века што је била турски слуга, узимали су нам земљу, веру, одводили децу, али и оно најсветије, слободу. Почне наша цена да опада, али појави се један сељак, мали Србин, из једне мале куће и одлучи да откупи Србију. Србима се Карађорђе својим делом у срце уреза, а турцима у дрхтај гласа кад год су то име изговарали. Диже тај мали човек целу Србију на ноге и потресе турско царство са својим чобанима и трешњевим топовима.
Почне да кошта Србија као српске главе на Ћеле-кули, као јунаци из народних песама и успе Карађорђе да је откупи многим српским, а и својом главом.
Подигли смо и други устанак, потресли смо Османлијско царство још јаче и освојисмо нашу слободу. Док је један део Срба своју цену дизао са Турцима, други део се спремао да је подигне са Немцима. Били смо живи зид између Хабзбуршког и Османлијског царства, држали су нас ти хабзбурговци као псе чуваре, вековима смо слободу плаћали ратовањем.
Кад год Беч нареди бацао је српски сељак мотику и узимао пушку, тако је годинама ратовао по целој Европи за туђ рачун. Када им више нисмо били потребни они су укинули крајину и почели да нас покатоличавају, да нам укидају школе и цркве и да нас третирају као варваре.
Након тога Кнежевина Србија поново зарати са турцима у Првом и Другом српско-турском рату, па са Бугарима, тада већ Краљевина Србија, у српско-бугарском рату. Гинули смо и гинули, све од једних истих неколико векова, па смо одлучили да то прекинемо колико год да нас кошта.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Започели смо Први и Други балкански рат с циљем да отерамо турке са балкана, у Првом смо имали пуно жртава, али у Другом смо толико изгинули да се не зна тачан број. У том Другом су нас наши савезници Бугари напали са леђа, у сред ноћи и без објаве рата, а ми смо и тада победили и учврстили нам високу цену.
После оволико ратова и борби поскупела је Србија и то много. Одлучили су Немци да нам ту цену спусте, да нам опет узму слободу и да опет Србин буде роб. Таман смо отерали Турке, одмах су дошли Немци са својом Европом и културом. Културу и њихову цивилизацију хтели су да нам пренесу на бајонетима, на Церу и Колубари, на прогону преко Албаније и на Солунском фронту. Нису знали нашу цену, ни Карађорђеве унуке, ни војводе Мишића и Путника, Степановића и Бојовића, ни све српске официре који нису наређивали “напад”, него “за мном војско”.
Док је немачки цар водио рат из топлог двора, хиљадама километара од фронта, наш се краљ, већ остарео на челу војске, пробијао и ратовао и делио бол и голготу са српским војником. После Великог рата скочила нам је цена за 1 100 000 мртвих и 1 300 000 рањених срба који су знали да слобода нема цену и да мора да се штити животом.
Нашој цени, нашем јунаштву и жртви, нашим прецима цео се свет поклонио и одао почаст, а српском војнику и војводама скидали су капе сви редом. Тек што је тај Србин постао деда, његов унук је морао поново да брани Србију од истих оних Немаца и Европе. У Другом светском рату имали смо два покрета за ослобођење, четнике и партизане, погинуло нас је око 1 500 000. За своју државу сами смо се изборили и платили високу цену.
После свега овога колико кошта Србија?
Број погинулих Срба и величина данашње Србије дају рачуницу да је за сваких 30 метара српске земље по којој ходамо живот дао један Србин. Сваки метар ове Србије кошта кило костију, орден са очевих груди, једну пушку и дедине речи “Немојте нас заборавити децо и запамтите ко сте”.