Kад се образовни стандард мери политичком страном, а карактер идеје замењује јачина гласа, питање је да ли побеђујемо или постајемо мањина пред собом?

Зоран Ђорђевић,
политичар, бивши министар одбране

У претходним недељама, кроз неколико текстова, бавио сам се појавом студентског протеста у Београду – не само његовим узроцима, већ и симболиком, поруком и рефлексијом коју носи у ширем друштвеном контексту. Овај текст настаје као наставак тог размишљања, али и као покушај да из једне шире, филозофске и друштвене перспективе разуме тренутак у којем се налазимо, јер протест није само улица, нити је свака побуна по правилу прогресивна. У историји друштава, па и наше сопствене историје, сваки бунт носио је потенцијал промене, али и опасност деструкције.

Међутим, постоји једна димензија ове приче, тиха и готово невидљива, а то су последице студентских протеста које се одвијају ван радара јавног дискурса. Нису то слике са улица, графити на фасадама или мегафони који треште, то су пукотине у темељу друштвеног ткива које се јављају тек касније, када протести утихну, камера угаси светла, а друштво остане да сабира тихе жртве револта.

Прва последица, често несхваћена и игнорисана, јесте губитак вере у академску неутралност. Kада универзитетске институције, независне по својој мисији, постану инструмент политичке мобилизације, не руши се власт већ ауторитет знања. Професори који, уместо да држе предавања и воде аргументоване расправе у амфитеатрима, подстичу “бинарно” мишљење на трговима, шаљу поруку студентима да је знање средство, а не циљ, и да диплома вреди колико и транспарент који се подигне. Такав однос урушава образовни систем изнутра. Нису више важни критеријуми и квалитет, већ позиција из које долазиш, страна на којој си у друштвеном сукобу. Све то води ка годинама ерозије стандарда образовања који се тешко, ако уопште, може опоравити.

У дугорочном смислу, ефекти улазе и у културу. Једна генерација, уместо да буде носилац стваралачке енергије, уметничког израза и интелектуалне радозналости, постаје заробљеник бинарних наратива “за” или “против”. Уместо плурализма мишљења, стварамо ехо коморе у којој се не поставља питање “зашто?” већ “на чијој си страни?”. Тако нестаје истинска културна дебата, а замена за њу постаје перформанс у служби политичке инструментализације.
Ту је и последица коју готово нико не види, а она се зове образовна дипломатија. Наши најбољи студенти одлазе на размене, на докторске студије, на програме у иностранству из земље која тада мора оправдати да улаже у младе, у науку, у образовање. Међутим, када демонстрације замене пројектне апликације, када се мегафонима одговара на конкурсне позиве и када држава улази у спиралу унутрашњих сукоба, спољашњи партнери гасе светла. Нестају стипендије, сарадње, резиденцијални програми. Наши студенти постају “ризична група”, не из личне кривице, већ због перцепције да ова земља више не зна да чује сопствени глас разума. А да ли је баш тако?

Треба отворено рећи да ако се овом логиком остварују циљеви, ако се паролама добијају промене и ако се урлик претвара у закон, онда задовољавамо критеријуме за погубни преседан. Постављамо матрицу да свака будућа опозиција, незадовољна из сасвим легитимних или нелегитимних разлога, неће више користити институције већ ће излазити на улице, користити трагедије, емоције и исправно формулисане, али опасно инструментализоване поруке о правди, о истини, о деци, а само са једним циљем – да би срушила оно што не може променити изборним путем. Тада више није важно ко је на власти. Механизам је створен, а свака власт постаје привремена, под сталном уценом уличне логике.

То је разлог зашто ниједна озбиљна земља у свету не подржава овакве протесте, колико год се слагала са неким исказаним вредностима младих. Јер свуда је јасно да овакав начин мењања власти постаје образац којим сви губе. Није проблем у слогану, проблем је што слоган нема институционални ођек. Оно што данас делује као победа улице, сутра постаје пораз система.

На крају, остаје још једно питање које свако од нас мора поставити. Да ли желимо државу кратког даха и брзих преврата или желимо заједницу у којој и бунт има своје место, али у институцијама? Јер снага једне земље није у могућности да се одбрани од протеста, већ да их претвори у политику, у решење, у одржив дијалог.

Улица је почетак таласа, али дубока промена настаје једино када се тај талас улије у резервоар државне мудрости. Ако то не научимо онда сутра нико неће бити сигуран – ни студенти, ни професори, ни политичари, ни грађани. А Србија ће уместо европског пута поћи путем перманентне дестабилизације.

Нема слободе без мира, нити правде без поретка. Револт нас може покренути, али само мудрост може да нас одржи. Сетимо се речи Хегела: „Историја нас учи да људи и народи никада ништа не науче из историје“. Зато је можда време да први пут научимо да снага нације не лежи у њеној способности да устане, већ у њеној зрелости да “седне”, саслуша и пронађе заједнички пут. Ниједан циљ, ма колико узвишен, не вреди ако се до њега стиже рушевинама сопствене будућности и сопствене државе. Сваки дан без дијалога гура нас корак ближе амбису, а свака нестабилност коју данас прихватимо, сутра постаје судбина наше деце.