Још 1903. године, у сали Коларца, заједно са Делфом Иванић и Милицом Добри, а под покровитељством великог Бранислава Нушића, оснива организацију „Коло српских сестара“. Оснивање организације пратио је и највећи женски митинг у историји Србије. Тог 15. августа, Надежда је, као секретар новоосноване организације, изјавила:
„Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ? Зар је њој стало до неколико милиона Срба Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се!“
Већ на самом почетку свог деловања, 1903. године, под Надеждиним патронатом организује се велика акција прикупљања новца за српске породице у Македонији и на Косову, као и за породице погинулих четника на територијама Турског царства. Сакупљени новац Надежда је одлучила да лично однесе у Македонију. Како би била сигурна током путовања, у њеној пратњи се појављује легендарни четнички војвода Војислав Танкосић, човек невероватних војничких способности, са којим ће у будућности имати веома близак однос. Од сакупљеног новца нису купили брашно, већ оружје за комитски одред Воје Танкосића, након што су закључили да ће им брашно отети Турци и Арбанаси. Надахнуте радом Надежде Петровић, жене у Лондону направиле су протест 1914. године зарад поправљања положаја жена у Енглеској. На том протесту, носиле су слогане „Хоћемо и ми да будемо слободне као и Српкиње.“
Текст је из књиге: Ратници Црне руке
Преузето са: Принцип
