Некадашњег епископа будимљанско-никшићког, а садашњег митрополита црногорско-приморског, Јоаникија Мићовића, познајем преко двадесет година. Тачније речено, од када је као млад четрдесетогодишњи монах устоличен на трон новообновљене Епархије будимљанско-никшићке.
Епископ Јоаникије био је и остао велики пријатељ мог стрица, проф. Веска Драшковића, тако да се могу слободно похвалити да је у нашој кући сматран породичним пријатељем. Тако сам, без велике пристрасности, могао посматратити некада младог, а данас зрелог и искусног епископа и архијереја Српске православне цркве, као човека који се у великој мери разликује од свог претходника на трону Светог Петра Цетињског, што је веома добро знао и високо ценио и сâм митрополит Амфилохије Радовић.
Епископ Јоаникије истиче се пре свега изузетним карактером који га чини неподесним за све богоборце и противнике Српске православне цркве у Црној Гори. Он је простодушнан, хришћански једноставнован, мудар и приступачан. Човек из народа. Рођен у Црној Гори, одрастао уз звуке гусала, чувајући овце по Бањанима, учећи књигу у родном селу, Никшићу и Београду, неискварен великим знањима, именима и речима. Човек који може да разговара са сваким човеком и у чијем друштву се људи осећају пријатно. Његова највећа врлина и друштвена моћ је у разумевању стварног живота и његових актера, чиме се не могу похвалити многи црквени људи.
У Црној Гори, притиснутој великим, вишедеценијским атеистичким и богоборачким терором, ретки су духовници, подвижници и монаси који су спремни да зарад Христа истрпе сваку увереду и сваку муку, да се не одају страстима дневне политике и да свој посао обављају с таквом савешћу да и код својих „идеолошких“ неистомишљеника изазивају поштовање и дивљење. За разлику од њих, карактер митрополита Јоаникија Мићовића говори управо суротно. И управо је то један од главних, ако не и главни разлог због чега га богоборци и властодршци у Црној Гори не желе на трону Митрополије црногорско-приморске и скендеријске – јер представља личност од највећег друштвеног значаја, способну да поведе народ и обнови православље у несложној, обезбоженој и идентитетски запуштеној земљи каква је данас Црна Гора.
Почеци из пусте земље
Када је постао епископ будимљанско-никшићки, Јоаникије Мићовић почео је готово ни из чега. Добио је пусту земљу и обезбожен народ. Кренуо је апостолским стопама првих Христових ученика и тако постигао успех који се није одмах могао видети.
Иако епископ и високи црквени великодостојник, члан Синода Српске православне цркве, он је у својој епархији готово свакодневно обављао послове обичног сеоског свештеника. У многим селима цркве су биле срушене и запуштене, а свештено лице деценијама није крочило у њих. Епископ Јоаникије буквално је ишао од села до села, од породице до породице, од цркве и црквишта: сахрањивао, крштавао и венчавао, а што је од свега најважније – сусретао се и разговарао са људима, покушавајући да у њима пробуди старе предачке инстинкте и здраво национално осећање. Чини ми се да нема човека у Црној Гори којег епископ Јоаникије Мићовић не познаје и који не познају епископа Јоаникија. А ко га једном упозна, тешко да може да га не сматра за свог пријатеља и, у неку руку, члана породице.
На тај начин, хришћански крајње једноставан, током две деценије темељног рада, епископ Јоаникије, уз Божију помоћ, успео је да преобрази атеистичку и богоборачку северну Црну Гору у бастион српства, православља и светосавља, што се у најбољем случају видело на прошлогодишњим литијама, када је маса света, међу којима су многи који се изјашњавају као Црногорци и – зарад посла – гласају за ДПС и Мила Ђукановића, са својим свештенством и својим епископом ходила у одбрану светиња.
Тај успон српства у Црној Гори пренеразио је традиционалне српске непријатеље који више од осам деценија покушавају да од српске Црне Горе створе Штедимлијину Црвену Хрватску.
Од АВНОЈ-а до НАТО-а
Најпре су побили и протерали свештенике Српске правослвне цркве, а затим вештачки створили црногорску нацију одричући се Његоша и краља Николе, чије им слике служе као наводни путоказ (слике да, али књиге не, јер их ионако не читају, па о њима много не знају), да би се касније све више окретали ка Загребу, одакле су у Црну Гору, преко Јеврема Брковића и Славка Перовића, увожене старчевићевско-правашке идеје, које ће крајем деведесетих година прошлог века прихватити Мило Ђукановић, уз велику подршку теразијских Црногораца, старих комуниста и богобораца, који парадоксално потичу управо из свештеничких породица, попут Јова Капичића и Влада Дапчевића.
Они су сваку хришћанску активност у Црној Гори гледали као на обнову четништва којег су истребљивали, али га нису истребили до краја (нису побили довољан број људи) па се оно обнавља из генерације у генерацију. Такође, у томе су их подржавали многи други, попут покојног Бора Кривокапића и Благоја Граховца, који су бацали дрвље и камење на Србију, српство и Подгоричку скупштину, величајући АВНОЈ, Тита и НАТО пакт, али нипошто се не одричући луксузног живота у Београду и привилегованог положаја у народу којег мрзе и против чијег се „хегемонизма“ острашћено крвнички боре.
И кад су мислили да су победили, да су коначно, ушавши у НАТО пакт, постали заштићени и аболирани од грехова прошлости, злочина и криминала који су починили и зла које су систематски наносили сопственом народу како би се обогатили и опстали на власти, десило се за њих чудо невиђено. Бог којег су разапели и по хиљаду пута каменовали и убијали, васкрсао је! А с њиме се покренуо и верујући народ на челу са својим пастирима.
Апостолски рад Јоаникија Мићовића уродио је плодом. Са згаришта срушених црква изникле су нове богомоље, а Црна Гора постала је поново Света Гора, бастион православља на Медитерану.
Занимљиво, ти чувени стручњаци и богоборци заборавили су само на једну просту чињеницу – да је државу у Црној Гори обновила Црква и да стога црквени утицај у њој, ма колико био потцењиван и ниподаштаван, увек постоји. С добрим пастиром он се обнавља и снажи, нарочито када се покушајем да се осмисли ништавило деси супротно, и народ на коме све почива, после свега, почне да се враћа свом изворишту, свом стварном духовном идентитету.
Богоборци и атеисти нашли су се у чуду, док су силе које их одржавају и подстичу коначно схватиле вредност наизглед малог, али суштински значајног, апостолског и пастирског рада једног вредног српског духовника, националног прегаоца Јоаникија Мићовића, који је изникао у великог православног подвижника и народног пастира, личност у свему достојну својих претходника у великом осамстогодишњем животу светосавске цркве.
Припрема крвопролића
Такву опасност нису видели богоборци и атеисти, заслепљени мржњом и немоћи, колико су виделе стране службе, добро проценивши да ће митрополит Јоаникије Мићовић за само десет година вредног пастирског рада на Цетињу успети толико да се зближи с тим народом да ће срушити и последњи бастион Штедимлијине Црвене Хрватске и Црну Гору коначно вратити себи, своме лицу и својој кући: црногорској, православној, његошевској, маркомиљановској, српској, па ако хоћете и руској и свесловенској.
Стога је потребно на Цетињу изазвати зло и крвопролиће, за које ће се оптужити Срби и њихови пастири, како би се сатанистичка и богоборачка Црна Гора одржала на власти, што је давно пророковао Његош у својим великим делима Горском вијенцу, Лучи микрокозми и Шћепану Малом.
У сваком случају, искрено се надам да ће митрополит Јоаникије, кога данас нападају Сатанини легиони, успети, уз Божију помоћ, силу и снагу, али и сопствену мудрост да преброди ово велико и тешко искушење, које му на леђа товаре српски непријатељи и стратези НАТО пакта, желећи по сваку цену да код Срба обнове раздор и грађанске немире, као и пословичну братомржњу, како би оправдали сопствене неуспехе.
Искрено се надам да им се наум неће остварити и да ће народ Божији, окупљен око својих пастира, победити зло које му спремају душмани.
А митрополиту Јоаникију нека Господ Бог подари сваку милост и здравље на трону Светог Петра Цетњског.
Бојан Драшковић је дипломирани историчар. Ексклузивно за Нови Стандард.
