Никада нећу нападати људе попут Заветника, Мише Вацића, Националне авангарде, или других сличних десничарских партија и организација, све док својим деловањем, или делом, не докажу да се лажно представљају. Попут Бошка Обрадовића, или аветног Вука Драшковића, који је сада већ без маске.
А дотле, све те опције, са намером или индиректно, чине услугу овом народу. Зато што својим идејама уносе једну нову-стару струју, један другачији избор који се тиче самог Српства и нашег опстанка. Ми, Срби, више од пола века киселили смо се у устајалој и смрдљивој бари југословенштине, да бисмо потом провели још двадесет година у истој тој бари, а у некаквој европејској заблуди и чишћењу дворишта, иако су дворишта оних који ту и такву Европу чине – у односу на наше, депонија! Да не помињем и то што се ни по менталитету, ни по традицији у ту причу не уклапамо.
И зато бих ја волео да овај народ уместо саркастичних погледа, бесмислених критика и салви теорија завера, баш те младе људе погура и пружи им подршку јер они ништа не измишљају, већ буде оно што је доказано као добро за нас. И јер су они, без обзира на своје крајње циљеве, једини унели дашак замртвалом Српству након више од 70 година, које је на нашу велику жалост и срамоту остало само у бледим обрисима.
Па би након тих 70 и кусур година лепо било у Скупштини чути глас Србина који се поноси отаџбином, кореном, својом земљом и њеном традицијом. Глас патриотизма, глас Српства! Ако се тај глас покаже као лажан, мењати га другим. То је доста брже и ефикасније од овог чекања да наша смрдљива бара почне да тече. Ако то будемо чекали, црно нам се пише. Него да стварамо терен националној идеји, да Српство у Србији постане тражено! Да то постане обавезан стандард квалитета за темељ српској идеји. Да од онога што смо наследили и што имамо, а још имамо много, градимо нешто ново и јаче, а да то буде наше!
Да се ствара Србија у којој није срамота бити Србин, нити се од Србије захтева да постане преварена и трудна девојка неких европејских јебача, који не признају очинство, не плаћају алиментацију, а да ми Срби, као њена деца, будемо некаква европејска копилад. Да нам мајку љагају као курву, а оца да не знамо, попут Рвата. А коме се поносна Србија не допада, тај нека из Србије оде! Опстала је Србија и када је губила и сахрањивала своје најбоље синове, па опстаће, вала, и без пар метиљавих бескичмењака!
Живела Србија!
Никола Петровић
