Недавна изјава српског члана Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика да је жеља Републике Српске да се уједини са Србијом природна и да ће се једном остварити изазвала је лавину дискусија на тему „српски свет“ у балканским медијима.
Појам „српски свет“ се користи у српској књижевности и новинарству од средине 19. века, али садашње значење (јединствен културно-историјски простор српског народа на својој исконској земљи, без обзира на државне границе на Балкану) добија тек средином 2010-их. Управо је тада у Србији започео економски и духовни препород, који аналитичари повезују са радом владе Александра Вучића.
Српски свет је синоним за духовно јединство Срба из саме Србије, Црне Горе и Републике Српске. На бази тога спроводе се не само културни, већ и друштвено-економски пројекти. Посебно успешни примери могу се видети на релацији Београд — Бања Лука, јер политички тандем председника Србије Александра Вучића и лидера босанских Срба Милорада Додика ефикасно ради већ дуги низ година.
Појам српски свет прошле године претворио је у доктрину Вучићев блиски сарадник, тада министар одбране Србије Александар Вулин. Он је 26. септембра 2020. изјавио: „Најновије оптужбе босанских и црногорских медија су да Вучић ствара ‘српски свет’. Верујем и надам се да је та ‘оптужба’ тачна: Вучић мора створити српски свет. Београд мора да уједини све Србе, а лидер Србије да постане председник свих Срба“.
Вулин је напоменуо да „територијално уједињена Немачка никоме не представља проблем, за разлику од политички уједињених Срба“, и додао да Срби „немају једну државу, али могу имати једну политику и једну вољу“.
„Јединство Срба је неопходност без које ми не постојимо. Срби су у политичком погледу постали јединствен народ и сви који нападају Вучића јер је направио од Србије јаку државу морају бити свесни тога“, рекао је тада Вулин.
Колико год парадоксално звучало, неки српски „родољуби“ заиста критикују Александра Вучића због чињенице да је он прејак политичар. И то на Балкану, где се снага традиционално цени. И као лидера на кога се треба угледати наводе „скромног и ненаметљивог“ Војислава Коштуницу. Али његови следбеници заборављају да је тај човек извршио све команде Запада, због чега је 2003. године Југославија нестала са карте света. Док је Коштуница владао Црна Гора је изабрала независност, Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу, а Србија је изгубила контролу над Косметом…
Али „патриотски расположени“ критичари управо Вучића оптужују да је „издао Косово“, иако он само трезвено оцењује оно што је наследио од својих претходника. У суштини, Београд не контролише јужну српску покрајину, али актуелни лидер покушава да учини све што је могуће да заштити сународнике који живе на Космету. Политички реализам је навео Вучића да припреми пројекат за такозвано територијално разграничење од косовских Албанаца. Али по овом питању, он се де факто противи не само властима у Приштини, већ целој ЕУ, а пре свега – Немачкој која не дозвољава промене граница на Балкану.
Александар Вучић је пронашао оригиналан одговор и почео рад на „балканском мини-шенгену“: иницијатива која је добила назив „Отворени Балкан“ подразумева слободно кретање грађана и робе између Србије, Албаније и Северне Македоније од 1. јануара 2023. године. Одговарајући споразум потписали су 29. јула ове године Александар Вучић, премијер Албаније Еди Рама и Северне Македоније Зоран Заев.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
За Београд је важна формална подршка „мини-шенгена“ од стране Приштине: уосталом, ако се Косово придружи овој иницијативи Срби на Космету ће моћи да долазе у централну Србију без понижавајуће граничне контроле. Косовске власти се засад нису придружиле иницијативи Отворени Балкан, али главни притисак на Приштину у том погледу врши Тирана.
Потенцијални чланови иницијативе Отворени Балкан су и Босна и Херцеговина и Црна Гора — односно саставни делови „српског света“. Наравно, утицај Србије у овим земљама сада је ограничен: у БиХ — особинама дејтонског система управе који дискриминише Републику Српску, у Црној Гори — чланством у НАТО -у и отвореном издајом дела политичке елите који је запоставио наде своих бирача за боље односе са Београдом и Москвом. Међутим, и лидер босанских Срба Милорад Додик, и лидери Демократског фронта, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, који бране интересе Срба у Црној Гори, чине све што је могуће да „српски свет“ постане политичка стварност. И сви они имају пуну подршку Александра Вучића.
Али најциничније су вероватно оптужбе да српски председник „расипа ресурсе земље“ организујући масовну бесплатну вакцинацију грађана свих суседних држава и помажући им у гашењу шумских пожара. Не ради се само о томе да је таква реторика отворено неморална, јер помоћи комшији је прече од свега, посебно на Балкану. Та реторика је такође апсолутно лажна, јер се помоћ пружа без штете по саму Србију, где је ниво вакцинације највиши у региону и један од највиших у Европи, а Србија се са пожарима суочава много ефикасније него Хрватска и Грчка – чланице ЕУ.
Власти и становници суседних земаља срећом то разумеју и више пута су се захваљивали Вучићу. Јасно је да помоћ из Београда нема никакве политичке услове, али будуће генерације политичара у Северној Македонији или Црној Гори ће можда доћи до закључка да се више исплати бити пријатељ Србије него признавати део њене територије као независну државу Косово.
Заправо, оријентисаност политике Александра Вучића на будућност је разлог за инфантилне повике српске опозиције „Не, није тако“! Ово подсећа на ситуацију коју описују дечји психолози, када дете стално говори „не“ родитељима и генерално свим одраслим особама. Гори од тога је само синдром „превише послушног детета“ – када српски опозиционари желе да угоде „одраслима“ са Запада.
На пример, у Сребреницу долази председник ЛДП-а Чедомир Јовановић (истовремено саветник хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића) или заменик председника Социјалдемократске партије БиХ Војин Мијатовић. Они оптужују Србе да су починили „геноцид“, кају се пред Бошњацима — и примају бонусе од истих Бошњака или од својих западних покровитеља. Или Драган Ђилас поново обећава да ће успоставити „демократију“ у Србији (можда чак и без НАТО бомбардовања) — а његов изборни фонд се попуњава са више милиона долара и евра од спонзори из САД -а и ЕУ.
Али Срби не гаје симпатије према горенаведеним личностима. Западне критике на рачун председника Србије Александра Вучића или лидера босанских Срба Милорада Додика такође нису популарне. Међутим, забрињавајући су покушаји српских опозиционара и појединих новинара да се представе као пријатељи Русије и велики родољуби, оптужујући Вучића и Додика да нису довољно посвећени српском свету. Понекад овакве приче, нажалост, нађу публику у Русији. Међутим, ако српско друштво схвати потребу да Београд постане центар српског света, лако ће наћи лек и за ту „дечју болест“ српске опозиције.
