Велика Британија је 31. јануара у поноћ званично престала да буде чланица Европске уније (ЕУ). После 47 година чланства, постала је прва (видећемо да ли и последња) држава у историји која се одлучила на тај корак. Догодило се у прошлости једно иступање, али територије, а не суверене државе. Грађани Гренланда, самоуправне аутономије у саставу Данске, донели су такву одлуку на референдуму 1982., а процес је довршен 1985. године. Историјским изласком Велике Британије, окончан је, барем формално, дуг и турбулентан период између референдумског изражавања, које се збило 23.јуна 2016.године, и коначног (почетка) спровођења народне воље. Далеко од тога да је ово крај саге око Брегзита, јер тек предстоје, нимало лаки преговори око (ре)дефинисања будућих односа између ЕУ и њене бивше чланице, а предвиђено је ратификованим споразумом да транзициони период траје једанаест месеци- до краја ове године. За то време, фактички ће остати скоро исто стање – Велика Британија ће се и даље придржавати свих правила Уније, али ће Британци одмах напустити институције ЕУ. Тако ће и број европарламентараца бити смањен са 751 на 705. Део упражњених британских места (73) у Европском парламенту (ЕП) попуниће представници садашњих чланица (27 парламентараца из 14 земаља), а осталих 46 места чека на нека евентуална будућа проширења. Велика Британија сада има право самостално да преговара, па и да склопи трговинске, као и све остале, споразуме са другим државама или трговинским блоковима, мимо ЕУ и њене регулативе, али ти уговори не могу да ступе на снагу до почетка следеће године, када истиче транзициони период. Тих 11 месеци ће бити кључни, у конституисању будућих дугорочних односа Британије и Уније и показати да ли ће ово раздруживање бити само ариведерчи, како у свом говору о Брегзиту, прижељкује председник ЕП, Давид Сасоли, или ће ипак бити реч о суровом и тужном адио, од ког Сасоли зазире.
Обзиром да је више од три и по године прошло од референдума до формалног иступања Уједињеног Краљевства из ЕУ, тешко је веровати да ће Велика Британија и Унија, успети да до краја године испреговарају и постигну у задатом року коначне споразуме у бројним предвиђеним сегментима. Преговори ће бити крајње тешки и комплексни, посебно у трговинској сфери. Није искључено ни да ће на крају овог процеса можда доћи и до тзв. неуређеног, хаотичног Брегзита. Иако је вероватно да преговори на релацији Лондон-Брисел(Берлин, Париз) у тако кратком року неће довести до решења за све проблеме и недоумице, они могу током свог трајања, барем јасније показати којим путем све ово води и колико је тај јаз заправо дубок – да ли је на растанку било довиђења или збогом. Јаз свакако постоји – да га нема, не би ни дошло до изласка Британије из ЕУ. Тешко да он није дубок, јер не излази се из ЕУ тек због неке ситнице. Заправо, зар га није одувек било, само што је последњих година, можда толико нарастао, да је постао непремостив? На Британију се углавном гледало са подозрењем из континенталне Европе, а ништа мање подозрења није било ни у супротном смеру. Узрок томе су, како многи стари ресантимани и вековни анимозитети, тако и конкретни интересни сукоби. Вероватно најславнији француски председник, Шарл Де Гол је два пута (1963.и1967.) уложио вето на пријем Велике Британије у тадашњу Европску економску заједницу (ЕЕЗ), сматрајући Уједињено Краљевство ,, америчким тројанским коњем у Европи”. Тек након пада Де Гола са власти, Британија је ушла у ЕЕЗ -1973. године, али је и даље оста(ја)ла ,,острво’’, љубоморно чувајући своје посебности, није приступила ни Шенгену, ни Еврозони, а увек јој је био далеко важнији НАТО од Европске уније. Што не значи да није зналачки (ис)користила своје чланство у Унији, посебно када јој је оно доносило могућности ширења сопственог утицаја широм Европе, али још више преко ЕУ инструмента сузбијање Британији, као и САД-у, конкурентских утицаја. Нарочито након краја (Првог?!) Хладног рата. ЕУје заиста била, како би Бжежински рекао –атлантистички демократски мостобран према Евроазији. Осим остваривања геополитичког утицаја на периферне и слабије, али стратешки важне, земље, веома је препознатљив британски фактор, са аспекта остваривања интереса англосфере, у борби за балансирање и обуздавање најмоћнијих европских континенталних држава. Овде се пре свега мисли на обуздавање Немачке и, у мањој мери, Француске, као и спречавање истинског стварања и јачања њихове удружене осовине.
Британци су, вековима уназад, показивали завидно умеће наизменичног дистанцирања од ње, па онда приближавања Европи, по сопственој интересној потреби. Појачана активност у европским пословима, по правилу је била у циљу спречавања настајања хегемонистичке континенталне силе. Ако знамо да је ово толико укорењено у традицији Британаца, да ли Брегзит можда значи да су сада поприлично сигурни да такав хегемон на простору Европе више не може да настане, а да је сама Унија већ довољно подељена и у проблемима, да нема капацитет да се сама трансформише у неку супердржаву, која ће постати глобални играч-конкурент и у политичком, а не само у економском смислу? Многе земље у Унији, како оне из нове Европе-санитарног кордона, тако и Грчка, Италија, итд. у којима јача евроскептицизам и отпор јачању ЕУ на уштрб националног суверенитета, гаје и посебно велики анимозитет према Немачкој, као лидеру ЕУ. Очигледно да је брегзитовски део британске елите прорачунао, да има довољно добре позиције и изграђене везе у многим европским земљама, које ће успети да задржи у сопственој пројектованој орбити утицаја, ако не и да све то додатно билатерално унапреди, након напуштања ЕУ. Сасвим је могуће, да ћемо и у постбрегзитовској, континенталној ЕУ, и даље имати земље, које ће играти улогу тројанског коња англоамеричког фактора, а контра Немачкој. Пољска се евидентно намеће као идеалтипски пример за то, али свакако није једина.
Европска заједница за угаљ и челик, као претеча ЕУ, настала је у контексту отпочетог Хладног рата, временски и суштински комплементарна са формирањем НАТО пакта, па и активацијом Маршаловог плана – као наднационални пројекат, али ипак под доминантним утицајем САД иза кулиса и као, суштински, један од тадашњих мозаика у кенанистичкој доктрини обуздавања СССР. То што се од самог почетка, она истицала као јединствен мировни пројекат, пре свега између Немачке и Француске, не мења чињеницу, да су у позадини САД биле кључни актер у стварању претече ЕУ. Како су једине тада могле да погурају њено стварање, тако и данас, реално, пресудно могу да утичу и на њено евентуално нестајање. Уосталом, знамо да је Немачка тада била, а видеће се у наредним годинама колико је то и даље, окупирана земља. Унија је (била?!) комплементарна са НАТО, поготово у процесу проширења и НАТО и ЕУ на простор централне и источне Европе. Да ли се дете-ЕУ, када је порасло, отргло од свог англоамеричког родитеља и да ли Брегзит, али и феномен Трамп, показују да англосфера у потпуности диже руке од ЕУ, а самим тим можда и типује на њен постепени нестанак? Тешко је веровати да је Брегзит само некаква случајна ,,грешка”, наводно заосталих и недовољно информисаних бирача, које би Хилари назвала јадницима, а наши кругодвојкаши вероватно крезубом Британијом. Није ли вероватније да је и Брегзит део неког много ширег стратешког плана? Али, каквог? Можда је реч о једном од оних ретких историјских тренутака, преклапања интереса обичног народа и јаких делова елите, који су увидели да је потребна нека врста западне перестројке, да би систем уопште некако могао да како-тако опстане, сада на другачијим основама? Неспорно је то да је демократска већина од скоро 52 процента изгласала Брегзит, али креирање сплета околности да до таквог гласања и исхода уопште дође, као и каснија одбрана и потврда таквог курса, врло могуће сведоче о томе да је веома јак (онај евроскептичнији) део британске елите чврсто стао иза те приче. У години када је изгласан Брегзит, једнако (не)очекивано је трујумфовао Трамп, а да ли ће у години формалног британског изласка из ЕУ, Трамп у САД изборити други председнички мандат? Импичмент је, очекивано, већ преживео. Уколико би Трамп изашао као победник у овој години, уз Брегзит, може ли се очекивати ренесанса традиционалне англосфере, оне старог кова, учвршћивање специјалних односа, који би учинили Америку поново великом, а Британију у садејству са САД поново глобалном, уместо свезаном у ланцима разних регулатива хипербирократизоване ЕУ, одавно отуђене од грађана и оболеле од демократског дефицита, али не само од њега? Да ли у том случају ЕУ може опстати, било као заједница суверених, националних држава, реформисана на здравијим основама и таласу суверенизма, или јој следи распад? Тешко да се може узети за озбиљно, поготово у данашњим околностима, Макронова идеја о чвршћој интеграцији и стварању некаквих федералних Сједињених Европских Држава – јер би барем пола садашњих чланица моментално одбило све то. Довољно је погледати, докле је у пракси стигла идеја о аутономним војним снагама ЕУ, које у суштини никада и нису заживеле ван и супротстављено оквиру НАТО-а – самосталне мисије су само тамо где то није супротно интересима САД и НАТО.
У овом тренутку, једино што је сигурно јесте то да Британија није више у ЕУ, а чак и то је донедавно довођено у питање. Током ових, чини се бескрајно дугих, и турбулентних година у британском политичком животу, многи су помислили да се, упркос израженој вољи грађана, Брегзит никада неће ни догодити. Убедљива победа Бориса Џонсона, на недавним ванредним парламентарним изборима, отклонила је ипак све дилеме у том смислу. Она је имала легитимизирајућу снагу, попут замишљеног другог референдума о Брегзиту, а у контексту резултата, разложно је веровати да је и онима приврженијим демократији, међу референдумским противницима Брегзита, ипак бољи и ,,проклети Брегзит’’од бесконачног стања ,,ни на небу, ни на земљи’’ и флагрантног кршења воље већине. То игнорисање већине би драстично урушило и стабилност и глобални имиџ Британије, њених љубоморно чуваних институција и, макар формалне, демократије. Обзиром да Велика Британија има већински изборни систем, повлачење Најџела Фаража и његове Странке за Брегзит, у корист Џонсонових кандидата, вероватно је било и пресудно за убедљиву победу, а неодлучни лидер Лабуриста, Џереми Корбин, је брутално кажњен због тога што се није јасно и недвосмислено приклонио суверено израженој вољи народа поводом Брегзита, па су тако Лабуристи, први пут у историји остали без неких својих традиционалних упоришта. Тренд окретања леђа левици ,,која их је издала’’од стране радничке класе, и њихово престројавање ка тзв. десном популизму, део је феномена који је много шири од Британије. То је присутно у готово свим европским земљама у којима имамо успон суверенистичког таласа, посебно у Италији, а свакако да је видљиво и у САД.
Нема сумње да је Брегзит прави геополитички земљотрес, који ће утицати на архитектуру читаве планете. Можда нећемо претерати ако догађање Брегзита у смислу епохалне промене, упоредимо са распадом Совјетског Савеза и рушењем биполарног светског поретка. У овом тренутку, заправо, Брегзит поставља много више питања пред нас, него што може да нам да, макар и делимичних, одговора, али не доводи у питање то да после њега знамо да више ништа неће бити исто. У мору опречних размишљања, делује као да навијачке страсти и идеолошка опредељења, пресудно утичу на дијаметрално супротне доминантне наративе о постбрегзитовској будућности. Док присталице Брегзита, међу којима је и Џонсон, најављују ,,нову зору’’, препород и уздизање поново моћне, глобалне Британије, ослобођене стега ЕУ, дотле готово исте фразе о сјајној будућности ЕУ изричу лидери њених институција. Док брегзиташи у Британији очекују поновну славу и величину Империје, дотле присталице ЕУ виде све апокалиптично, мисле да ће Британија пропасти, али и да јој прети и потенцијални распад. Британско друштво остаје после Брегзита дубоко подељено, а мала разлика на референдуму је већ довољан показатељ те поларизације. Оно што додатно компликује ствар, јесте проблем Шкотске и захтева за поновним референдумом. Шкотска је тесном већином одлучила 2014. да остане у Уједињеном Краљевству, али је већином била и за останак у ЕУ. Још проблематичнија конститутивна земља, која је такође већински гласала против Брегзита, јесте Северна Ирска, у којој постоји опасност од поновних сукоба, уколико се питање границе са Републиком Ирском и трајно не реши на ,,мекши’’ начин. Ако граница не (п)остане трајно мека – биће проблем безбедности и мира, а уколико остане, поставиће се питање потпуног британског суверенитета над Северном Ирском и државног јединства, поготово ако се трговински и остали преговори са ЕУ изјалове и оду у неуређен(иј)е релације. Да ли ће глобално постмодерно време многих паралелних светова супротстављених наратива на истом територијалном простору, дотаћи и северноирски део Уједињено Краљевства, на нешто креативнији начин дуализма, па и тријумвирата, попут ситуације у нашој јужној покрајини КИМ, или Брчко Дистрикта?
Засад је пронађено привремено компромисно решење, којим северноирски унионисти нису били задовољни, али је за нијансу повољније од одбаченог споразума Терезе Меј. Док су Шкотска и Северна Ирска биле против Брегзита, у Енглеској и Велсу је већина била за. Већина становника Лондона, као и већина младих гласача је, била против Брегзита. Северноисточни делови Енглеске су били брегзиташки. Све то, такође показује дубоки расцеп међу грађанима – још једна сличност са Трамповом Америком. Време ће показати да ли су у праву били они који тврде да је Брегзит пут ка глобалној Британији, поново великој, или они који кажу да после њега неће више ни постојати Британија, већ само мала Енглеска. Имајући у виду историју, традицију, озбиљност Британије, као и њену неспорно снажну стратешку културу – више смо склони да верујемо да је Брегзит био много промишљенији него што се мисли, и да ће вешти Британци на све начине покушати то максимално да преокрену у своју корист. Свакако, поготово ако Трамп победи, да се може очекивати нека врста нове атлантске повеље,најпре преко трговинског споразума,и чврста сарадња Трамп-Џонсон по угледу на Черчила и Рузвелта. Јачање Комонвелта, обавештајне заједнице Пет очију, лондонски Сити, разведен од конкурентског Франкфурта и регулативних стега Бриселтерне, али и право бујање и још већа експанзија веома важне оф шор сфере, преко Комонвелта и британских прекоморских територија, у које ће још више прљавог кеша, са свих меридијана и паралела моћи да се слива, сада када је Британија и формално потпуно ослобођена бриселско-франкфуртских финансијских окова. Чврста веза са Трамповом Америком, неће бити једнодимензионална, обзиром да је реч о две различите, моћне земље, које неће имати увек у свему апсолутно идентичне интересе, ни економске ни политичке. Однос према Кини, што преко Хуавеја, што преко АИИБ-а, па чак и према Ирану и Израелу, показују одређена спољнополитичка неслагања. Британци ће свест о својој посебности, свакако чувати и даље, биће повремено трзавица у односима са прекоокеанским великим, снажнијим, а млађим братом. Али ће та веза бити чврста. Док год постоји, макар и мождано уздрмани НАТО – Британија ће остваривати завидан утицај у Европи. Реорганизација и јачање војне силе, поготово оног што је највише красило у историји – чувених поморских снага, преусмеравање поново источно од Суеца, велики фокус на Африку, Блиски и Средњи Исток – све су то већ најављени потези. Што се Европске Уније тиче, остала је без 10 милијарди евра годишње у буџету, 15 одсто БДП-а, друге економије, прве војне силе, можда и прве политичке силе….Британија је призната нуклеарна сила, стална чланица СБ УН, глобално активан војни играч, а сада када је иступила из ЕУ, једина са свим тим карактеристикама у ЕУ остаје Француска, док Немачка остаје економски џин, а (гео)политички патуљак. Видећемо како ће се развијати даље та немачко-француска каролиншка локомотива, након иступања Британаца, да ли ће превладати заједништво или ривалитет, како ће протицати украјинска и мигрантска криза, односи са Русијом, докле ће стићи популистички талас(и) у земљама ЕУ? Да ли ће бити још излазака из ЕУ, или је са Уједињеним Краљевством, барем привремено дезинтеграција заустављена? Хоће ли као компензација овог тешког губитка бити и неких додатних интеграција- пре квалитативних међу садашњим чланицама, него квантитативних проширењем, обзиром да се чини да су оне још доста година на извесном леду? Чак и да неке земље кандидати испуњавају услове да уђу, а да их ЕУ жели, тешко је сада и убедити неку земљу да је то исправан пут, када једна од најмоћнијих земаља управо побеже са тог брода. Да не говоримо о томе, колико је сулудо жртвовати неки витални национални интерес зарад учлањења у такву уздрману ЕУ, а поготово зарад вечитог обећања ЕУ перспективе, али никада досегнутог чланства. Хоће ли ЕУ, земљама са (вечито само) ,,ЕУ перспективом”, у виду империјалних концентричних кругова, понудити утешну другу или трећу лигу, само да их не би отели неки други глобални центри у своје крило? Чини се иначе, да је мрцварење са Брегзитом имало сличну, превентивно-претећу психолошку логику-поруку, као и грчка криза својевремено, ,а то је да неко други не крене тим путем. Након оваквог мучног процеса Брегзита, који је сад само формално окончан, али фактички смо тек на почетку приче, ако се дакле једна Британија толико мучила да изађе из тог кола, замислите шта би тек стрефило неку много мање моћну земљу која би пожелела да крене стопама Британије.
Много је непознатих, једино је скоро па извесно да живимо у историјским временима, попут краја осамдесетих и почетка деведесетих. Ветрови перестројке овај пут дувају на Западу, а уколико буде довољно памети и визије међу великим силама, уместо путем катаклизме, може се закорачити ка новом мултиполаризму, или некаквом хибридном мултибиполаризму. Добро би било, када би било што више вин-вин ситуација и да се процеси не одвијају само у логици игре нултог збира. Свет је ионако толико постао међузависан, да чак и најљући непријатељи, ипак у неким парцијалним аспектима бивају партнери. Јер у зеро сум случају, ако једнима сване величанствена нова зора, другима може лако пасти аутоматски мрак на очи, а онда свет неће бити џентлменска велика шаховска табла, него казино препун опасних и љутитих типова. Ако и буде шаховска табла, то је она партија у којој се играчи свађају, прекидају игру, бацају фигуре, лупају таблу, па се чак и потуку међусобно, заборавивши на правила да се фигуре једу у игри, али се играчи не туку. Убиство Сулејманија показало је нпр. да нипошто више, чак ни такве партије не можемо искључити из вида.
