У неко давно време (које и није тако давно), градио комша Дука у Каћу кућу. Поштен домаћин, фина избегличка породица, вредна, радна, на месту.
Сазвао поштени Дука мобу – дошли људи добре воље, дочекао их домаћински. Неки стручни, неки нестручни, неки радни и јешни, неки тек да пренесу понешто и да се зна да су били ту, али сви на заједничком задатку. И почело се, ударнички.
Негде око 11, наишао и комшија Миле, вечити нерадник и зановетало, човек који у животу није ништа урадио ни постигао, онај коме ти мрско рећи “здраво” иако ред тако налаже.
Одмах је Миле приметио да је овај на мешалици спор – да се праве паузе у гурању колица – да промер материјала није добар – да мајстор превише седи – да заштитне опреме нема и да је то неозбиљно – да … Све је то Милетово вешто око, подразумева се, примећивало, док је чапкало врућу прасетину намењену радницима и наливало се хладном пивом и млаким шприцером.
Управо је Миле, кога домаћин није избацио из дворишта само зато што је пристојан, оличење данашње опозиције.
Србија се окупила око одговорног и угледног домаћина на њему челу, у најбитнијој моби икада – оној у којој се чувају животи.
А, опозиција, као Миле – са пићенцетом (много скупљим од шприцера) и клопом (много отменијом од прасенцета), стоји са стране и објашњава шта не ваља, без намере једну циглу да пренесе. Надајући се да ће цео пројекат пропасти, а људи страдати – да би они били у праву.
А, домаћин их не тера из дворишта, из пристојности ни у затвор, иако има основа, јер има преча посла.
Колико год поганости у њима било, не гине им судбина Милета – народу је, тако мудрима, мрско да им каже и “здраво” на улици.
Томо Ловрековић