Са 12 година сам морао да бјежим са братом и мајком од куће, јер би нас побили. Отац је једва извукао живу главу побјегавши у касарну. Ђед и баба су остали кући и доживјели сав зулум који се могао доживјет. Ђед је са 74 године затворен у њихове казамате и кад смо га размјенили имао је 35 кила. И кад сам га видио до дана данас ми је тај призор нешто најстрашније што сам икад видјео. Баба је затварана и кад су је пустили од свог имања могла је да користи једну собу. Прву комшиницу су ми силовали и једног комшију заклали, а баба се тих дана крила у трапу за кромпир. А све Србе са мог краја затворили су у Силос, најстрашнији логор у протеклом рату, који је распуштен 27.01.1996. два и по мјесеца по завршетку рата и за Силос су одговорни добили по 6 и 8 година затвора. Провели смо читав рат у тоталном окружење у Хаџићима, без струје, воде, често и без хране. Убијали су нас с брда и нису правили никакве разлике ко је војник а ко цивил. Дјеца су им била права посластица и својим сам очима гледао како ми убијају другове. Нису пуно Срба побили у Сарајеву само око 3000 и од 150 000 Срба свели нас на статистичку грешку. Кад се рат завршио, отишли смо за Братунац и пратила нас је прича да смо агресори, који су држали Сарајево у окружењу. Овдје у Братунцу живим 25 година и из агресора сам напредовао до геноцидаша, као нас назива Бакир и остала ђавоља свита. Геноцидаш сам постао тако, што се од пар стотина убијених исламских фанатика створио мит о геноциду. А да би муслимани постали Бошњаци и утврдили своје вјеровање, да никад нису били Срби. Сад имају тај лажни мит и једногласно арлаучу, да су жртве геноцида и ту их подржава онај дио свијета настао на заједничким им фашистичким тековинама. Напоменуо би, да у јулу те ’95 није убијено ни једно дјете и жена. Наравно, заборављају 3257 убијених Срба у овом крају, које су побили прије 11. 07. 1995. А побили су их на најмонструозније начине, да данашњи човјек то ни замислит не може. Сребреница је једини град у БиХ у којем није преживјео ни један Србин, који се затекао на њиховој територији. Сад још траже, да ја заборавим своје страдање и прихватим ову причу и будалаштину, те да више сам себи не вјерујем. А то ће ми ваљда одредит високи представник Валентин Инцко и још кажу, да биће лакше свим Србима, па и мени, кад нам наметну закон о забрани негирања геноцида. Може господине Инцко, али у неком цртаном филму из којег сте побјегли и ти и Бошњаци и знај, да је ово за мене дан ослобођења српске Сребренице и ништа више од тога.
– Бојан Вегара, Братунац