Ђуро Станић и грчки конзул Ангелост Томаидис, највећи произвођачи ракије пред Други светски рат су ухапшени 1948. и били под суровом тортуром као шпекуланти. Први је осуђен и имовина му је конфискована док је други ,,скочио“ кроз прозор УДБ-е у Змај Јовиној 21. Сва имовина им је одузета.
Ђуро Станић и грчки конзул Ангелост Томаидис, највећи произвођачи ракије пред Други светски рат су ухапшени 1948. и били под тортуром као шпекуланти. Први је осуђен и сва имовина одузета док је други ,,скочио“ кроз прозор УДБ-е у Змај Јовиној 21. Сва имовина им је конфискована.
Ђуро Станић се Београд се доселио са непуних једанаест година, 1921. године, где се школовао и упоредо са радом завршио Београдску трговачку академију. Након завршетка школовања, сталносе настанио, оженио, постао отац четворо деце и добар и поштен домаћин.Како је био веома вредан и способан, отпочео је трговачку каријеру, те је врло брзо постао познат и успешан трговац и стекао имовину велике вредности.
Заједно са Ангелосом Томаидисом, са боравиштем у Београду, у ул. Булевар револуције бр.318, који је у то време био грчки конзул-аташе у Београду, Ђуро Станић је основао ортачку фирму ,,Ракијска задруга у Бајиној Башти с.о.ј“ која се бавила трговином алкохолним пићима на велико као и извозом истих из Србије (Булевар Револуције 379). Ђуро Станић је поседовао и други подрум пића – погон за производњу и флаширање разних алкохолних и безалкохолних пића у Бранковој улици бр. 19, са канцеларијама, плацем за смештање и улазак шлепера ради утовара.
Међутим, одмах по завршетку Другог светског рата, нова комунистичка власт је отпочела прогањање свих политичких неистомишљеника и обрачун са припадницима буржоазије. Тако је, у току 1945. и 1946. године, почео и политички прогон Ђуре Станића и његовог ортака Анђелоса Томаидиса. Власт је најпре покренула два процеса против Ђура Станића и то због наводног стицања ратне добити и због ,,дела” одређених Законом о сузбијању шпекулације и привредне саботаже. У оба ова поступка Ђуро Станић је правоснажно ослобођен.
Грчки конзул Анђелос Томаидис је био већински власник фирме „Ракијска задруга Бајина Башта”, али је у току јануара 1948. године Ђуро Станић, као сувласник, откупио његов већински ортачки удео и постао једини власника са 100% удела у фирми, јер је Томаидис тада намеравао да се исели из Југославије и пресели у Грчку, па је ликвидирао сву своју имовину коју је имао овде. Непосредно након тога, после тајне истраге тужилаштва УДБ-е крајем 1947.г. у пословне и приватне просторије Ђура Станића упадају представници Управе државне безбедности (УДБА, односно ОЗНА). Запленили су пословне књиге „Ракијске задруге“, као и целокупну имовину коју су у том моменту нашли, те је ставили под секвестар, ухапсили Станића и Томаидиса, чиме. Вишемесечна тортура и мучење се одвијало у УДБ-и тј подрумима њиховог затвора за мучење „Главњача“ поред Студентског трга („спавање“ у бетонској кади-кавезу напуњеној водом у подрумима затвора, и то у јануару и фебруару 1948. на мразу,) Прогон и истрагу је водио лично државни тужилац Милош Минић.
Након вишемесечног мучења и тортуре, Анђелос Томаидис је наводно ,,признао” сва дела, а потом извршио самоубиство скоком са првог спрата истражног затвора ОЗНЕ. Међутим, иако ова околност никада није расветљена, права истина је била да су представници истражних органа Анђелоса Томаидиса најпре физички и психички малтретирали, а по изнуђеном признању бацили са првог спрата кроз прозор зграде истражног затвора, а случај је службено закључен ,,да се сам убио” (највероватније да не би дошло до дипломатског инцидента и скандала због мучења страног дипломате Томаидиса). Занимљивио је да се са прозора исте зграде бацио две године раније Милан Недић.
Ђуро Станић је такође више месеци овде саслушаван и неописиво малтретиран од стране иследника ОЗНЕ, прво у њиховим просторијама на Обилићевом венцу, а потом и у ул. Змај Јовиној бр 21, као и у затвору „Главњача“ на Студентском тргу у Београду. На терет му је стављано да је као власник „Ракијске задруге“ наводно незаконито пословао вршећи велике уплате свог новца задрузи, и то тако „Што је у току 1947 год. давао у позајмицу веће суме новаца „Ракијској задрузи“ и тиме свесно омогућио незаконити рад задруге“, тј. противзаконито подстичући и вршећи шпекулацију и привредну саботажу на тај начин“.Oсуђен је дакле због тога што је свој приватни легални новац са свог банковног рачуна уплатио својој фирми на њен легалан рачун нормалном банкарском трансакцијом, на годину дана затвора са принудним радом и конфискацију целокупне имовине.
У име народа
Преузето ВИДОВДАН
