Учитељица, Добрила Мартиновић, послије рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:
“У учионицу је изненада за време часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и деца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и деци … Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Немачкој и на тај начин преживео рат. Фратар је нежно прихватио дете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом децом, учитељицом и усташама. У учионици је настала паника. Ужаснута деца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама:
– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде а ви следите мој пут. Ја први примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедим и разрешити свих греха.
Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску децу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску децу. У дворишту је, на утабаном снегу, укруг поставио усташе, па наредио деци да трче поред њих. Kако које дете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва деца нису поклана. За „кољачко крштење“ усташама су за прво клање најчешће подметана деца.“
Припадници Павелићеве гарде – „Поглавников тјелесни здруг“ и Осмог усташког батаљона убили су хладним оружјем преко 2.300 Срба (ножевима, тестерама, шилом…), већином стараца, жена и ђеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.
Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки повјереник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути добрим дијелом домаћег хрватског становништва.
Kомунистичке власти СФРЈ су годинама после рата сакривале овај злочин, како се не нарушавали идеологију братства и јединства југославенских народа. Тек 1965. године у Дракуићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је наслов био „ЖРТВАМА ФАШИСТИЧKОГ ТЕРОРА“: Исто тако, на споменику је умањен број жртава. Писало је да је убијено 1.400 људи, а сакривена је и националност жртава и џелата.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!
