Иступање Константина Затулина, потпредседника Комитета за ЗНД, евроазијску интеграцију и везе са сународницима Државне Думе, на међународној конференцији „Од агресије до новог праведног поретка“, одржаној поводом 25. годишњице почетка НАТО агресије против СРЈ, 22-23. марта 2024. у Београду, у организацији Београдског форума за свет равноправних и других патриотских организација.
Драги пријатељи!
Не можете да замислите колико бих волео да будем поред вас данас лично, а не на екрану. Захвалан сам старом пријатељу Живадину Јовановићу на позиву да учествујем на конференцији форума, која је одавно постала симбол у Србији и у Русији, али није све са путовањем испало онако како сам желео. У најмању руку, надам се да ћете бити стрпљиви пет минута слушајући моју видео поруку.
Државна Дума Русије, у коју сам већ пети пут изабран, усвојила је пре три дана апел посвећен овом тужном датуму – 25. годишњици агресије НАТО против Југославије. На скупу сам говорио у име посланичке групе Јединствене Русије и најважније што сам желео да пренесем колегама посланицима и вама, окупљенима данас у Дому Војске Србије – јесте да су судбине Србије и Русије повезане, да смо заједно и у радости и у тузи. Ни сви код нас, а ни код вас, нису са тим сагласни. Код вас изгледа више него код нас. Али у тој ствари, као ни у једној другој, не дише толико људска воља, колико земља и судбина.
Чини ми се непотребним да подсећам на историјско сродство, наше заједничко православље, два светска рата и жртве које су наши народи поднели, борећи се увек на истој страни. Али није ли историја југословенске кризе од 90-их и ова која се сада одвија у судару Русије са Западом у Украјини једно те исто? Наши непријатељи нас спајају више него пријатељство. То не разумеју сви.
Знате, у једној од мојих посета претходних година, срео сам се у Београду са вашим политичарем, представником странке „Србија на Западу“. Не сећам се његовог имена и не знам да ли та странка сада постоји. Али било какве заблуде и жеље да се не свађамо са Западом, па чак и да будемо испред свих осталих на Западу, разбијају се о чињенице у нашој историји. Током читаве деценије 90-их, Запад је доследно разбијао Југославију и Србију. А све је почело много пре 1999. године. И сваки пут је Запад мењао став о томе шта је главно, а шта споредно. Најпре су говорили да је главно признање права народа на самоопредељење и пожурили су да признају Хрватску и Словенију, које су напустиле Савезну Републику Југославију. Када су се Срби освестили и затражили своје самоопредељење у новим независним државама, речено им је: не, ни у ком случају! Главно је – територијални интегритет! И почела је трагедија Српске Крајине и Вуковара, Републике Српске у Босни и Херцеговини. А онда је на Косову Запад поново подржао сепаратисте, назвавши то опет правом на самоопредељење.
Рекао сам у среду, 20. марта, у Државној Думи: у свим случајевима када бирате између срамоте и рата у корист срамоте, уступака, компромисерства, ви ћете, како је тврдио наш заклети пријатељ Черчил, ипак завршити у рату. Одабравши срамоту, завршићете у рату. Пут компромисерства током југословенске кризе, укључујући и нашег, Јељциновог режима, довео је до тога да је 99. године бомбардована Југославија, а 2022. већ смо морали у Украјини, под својим грлом, да уђемо у специјалну војну операцију.
Ми у Русији сносимо свој део кривице за оно што се догодило 1999. године. Народ и његови представници у Државној Думи тог времена, схватајући шта се дешава, били су на страни Југославије, али када смо питали Јељцинове помоћнике у чему се састоји политика руског руководства у сукобу на Балкану, они су нам одговорили: не дозволити да Русију увуку у рат, не дозволити да се искористи рат Запада са Југославијом против Јељцина у Русији.
Из те срамоте ми смо извукли своје закључке. Упркос Јељцину и козирјевским дипломатама, изражавали смо солидарност, ишли као добровољци, слали помоћ, настојали да будемо са вама и код вас.
У октобру 2002. године, уз подршку градоначелника Москве Јурија Лужкова, довезао сам на Косово хуманитарни конвој са теретом за Србе са Косова и Метохије и, што је можда још важније, лично сам поделио и развезао све што је допремљено у српска села опкољена од стране Албанаца на територији аутономне покрајине. Влада Москве је 2004-2007 демонстративно финансирала – нису нам дозволили да сами градимо – изградњу 75 кућа за Србе у селу Осојане у општини Исток, у делу Косова који више није био под контролом Срба. Шта је сада са тим селом и кућама?
Али најважније што смо постигли је да Русија има председника под којим рат против Југославије 1999. године не би ни почео.
Да, рат је почео 2022. године, али смо уверени да у том рату Русију неће моћи да победе. Не постоји оружје које би могло да се испоручи нашим непријатељима да би нас они победили у овом грађанском рату, који све више постаје Отаџбински рат за очување Русије у свету. И Србије такође.
Хвала вам!