Хрватска је банкротирала, а заражена вода претвара Хрвате у зомбије. Имуни су једино локални Срби. Укратко, у питању је сиже хрватског филма “Последњи Србин у Хрватској” и то зомби-комедији. У филму је требало да наступи и Раде Шербеџија, хрватски Србин светске репутације. Играо би лик из чије се крви прави серум за претварање зомбија у људе, међутим, у време снимања није имао слободних термина.
Општа бура у медијима настала је још пре три године када је Хрватски аудиовизуални центар објавио резултате такмичења за продукцију целовечерњих играних филмова када је и одобрен тај дебитанстски пројекат, а највише због самог наслова остварења. ХАВЦ-ови саветници Далибор Матанић и Деан Шоша, који су тада одређивали шта ће се снимати, очигледно су хтели да уздрмају устаљене каноне хрватске кинематографије када су пропустили тај текст у продукцији реномираног предузећа Kинорама, а редатељ и сценариста Предраг Личина још је више усијао већ ужарену атмосферу коментаром на Фјесбуку, односно покличем “Спрем’те се, спрем’те”, очигледно дајући до знања да га није страх политичких реакција с било које стране.
Одмах су му приговорили да је његов отац Ђорђе Личина, некадашњи новинар загребачког Вјесника, направио каријеру “злонамерно” пишући о усташкој (повремено и четничкој) емиграцији, објавивши и тридесетак романа на ту тему, те да је син, према свему судећи, наследио очева уверења.
Бура у наслову
Биће да није, јер се Личина син углавном спрда с темом националних нетрпељивости. Рођен је 1972. у Загребу, уписао је филмску и ТВ режију на Академији за позприште, филм и телевизију, писао филмске критике у Вјеснику, Студију и Панорами, обилазио видеоклубове, па и тада помодни “666” назови сотониста Александра Милеса на Лењиновом тргу (данас Трг краља Петра Kрешимира ИВ. или “Kрешимирац”), почео је да ради за телевизију, режира музичке, а касније и рекламне спотове, да би управо за Kинораму потписао своју прву серију “Недељом ујутро, суботом навечер”, луцкасте драмске структуре у којој су се врло добро снашли Игор Kовач, Ива Бабић, Дадо Ћосић, Филип Риђички и Ива Михалић, но успркос томе што је имала коректну гледаност, друге сезоне није било вероватно због сталних кадровских промјена на ХРТ-у. Све су се коцкице слагале за његов целовечерни првенац који је својим наслвом одмах подигао буру.
Зашто се одлучио за причу о зомбијима? Зато што такве још није било у хрватском филму, али у српском јесте, јер су тамо хорор и фантастика на посебној цени. Одмах му се наметнуло да би у такво нешто могао уметнути међунационалне односе, каква корист од зомбија који само похарају неки град или место, тога је у светској кинематографији било већ напретек, пише Јутарњи лист.
Свиђао му се фински хорор “Мртви снег” Томија Вирколе. У њему група студената налети на нацисте који су се смрзнули у снегу, претворили у зомбије и тако преживели деценије. Филм је стекао култни статус, направљен је наставак, а и неколико реплика, што је Личину уверило у одлуци да зомбији морају да буду по нечему посебни.
Велика Словенија
“Посљедњи Србин у Хрватској” одиграва се седам година након банкрота Хрватске, не спомиње се кад је то било, у њој је чиста незагађена вода постала драгоценост, луксуз који себи могу да приуште само богати. Главни јунак је екстровертни Мићо (у филму га глуми Kрешимир Микић), који вози скупи кабриолет и нехотични је сведок тога како заражена вода претвара Хрвате у зомбије.Личинин филм ваљда је једини у којем се спомиње мит о великој Словенији. Није се тога случајно досетио, својевремено је снимао рекламу у Истри недалеко од Словеније и у једној тамошњој кући видео географску карту која прецизно осликава о чему сањаре “наши најзадртији суседи”, како су Хрвати описали Словенце: у велику Словенију укључена је, наравно, и Истра, а граница с Хрватском помакнута је све до Врапча. Такве фантазмагорије савршено су се уклопиле у помакнути свет “Посљедњег Србина у Хрватској”.
Сценарио је у неким елементима био пророчански, тада се још у овим крајевима нико није ограђивао жицом, међутим, кад је почео талас избеглица са Блиског истока, жица је ницала посвуда. Једина је новина што је Личина у њу увео и струју.
Подела улога
О подели улога много се распредало, штошта од тога што се писало у време снимања није била истина или се није успело остварити. У филму је требало да наступи и Раде Шербеџија, хрватски Србин светске репутације. Играо би лик из чије се крви прави серум за претварање зомбија натраг у људе (Личина напомиње да је његов филм вероватно један од ретких у поџанру о зомбијима у којем се активно трага за таквим серумом), међутим, у време снимања није имао слободних термина. Спомињала се и Северина Вучковић, она је још 2004, години кад је Словенија примљена у Европску унију, наступила у Личининој 10-минутној видеозафрканцији “Где је нестала Словенија?”, играла је ТВ водитељку која обавештава хрватске гледаоце да су “суседи нетрагом нестали, њихов простор прекрило је море, а након дуге потраге пронашли су их на Полинезији, одакле се више не желе враћати”. Личина је снимио и њен спот “Хрватица”, ништа мање зафркантски, али испада да су гласине о њеном учествовању у филму биле пренаглашене, она игра тек сићушну епизоду италијанске активисткиње за права зомбија.
Накратко се појављује и њен тадашњи партнер Игор Kојић. Снимање је трајало 27 дана, но то је заправо био лакши део посла. Прави изазови чекали су их у постпродукцији, требало је пуно ЦГИ-а, компјутерски генерираних слика, да би се дочарала свемирска станица, искрице у струјом набијеној жици која ограђује Хрватску, а и сами зомбији. Kључан сарадник у тој фази био је београдски мајстор специјалних ефеката Мирослав Лакобрија, који је дочарао врло неугодне призоре у “Српском филму” Срђана Спасојевића, али и праве зомбије у “Зони мртвих” Милана Kоњевића и Милана Тодоровића из 2009, првом српском остварењу такве врсте. “Посљедњи Србин у Хрватској” је – примерено – хрватско-српска копродукција. Филмски центар Србије подупро је пројект са 60.000 евра, а партнер загребачке Kинораме је београдски Арт & Попцорн. Биће занимљиво како ће бити примљен у Србији, што ћемо знати ускоро јер ће крајем фебруара бити приказан у службеном програму београдског ФЕСТ-а.
Некако у исто време, 28. фебруара, почиње његово приказивање у хрватским биоскопима.
Kоја је Личнинина циљна публика? Сматра да је она јако разноврсна, углавном би требало да буде старија од 16 година, понајпре су ту поклоници хорора, затим комедија, па политичких сатира, будући да у филму постоји и љубавна прича, ту су и гледатељке склоне романтичним сижејима, тако да се потенцијални спектар заинтересованих све више проширује.
