Ове године, када ништа није нормално због пандемије коронавируса, ми се – такође ненормално – понашамо као да је све нормално. И толики, готово надљудски труд улажемо у своје “нормално“ понашање. А заправо се понашамо све луђе. И ненормалније.
Иако сваке године готово сваки Србин иде на море, ове године – када су границе готово целог света биле затворене – није могао да прескочи то задовољство. Па је брже-боље чим су се границе отвориле, а отвориле су се зато што су те државе биле у економској були и хтеле су брз кеш, отперјао крилима орла на море. И потом се вратио болестан.
Претходно је сваки дан могао да путује било где по Србији, али једва је издржао – неки, богами, нису и било је привођења и казни – такозвани “локдаун“, ванредно стање и полицијски час који је трајао 51 дан. А тек што му је, после тога, тешко пало то што није могао у кафану да оде када хоће, као да је претходно свако вече ишао да се опија. Све боем до боема.
Не кажем, наравно, да је све ово лако. И мени се смучило, као и већини. Смучило ми се да стално размишљам о вирусу који ни не видим. Али, свакодневно видим доказе – људи у болницама и све више преминулих – који ме жестоко опомињу да ово није лаж. Питате ли се да ли Кризни штаб ради добро? Некада помислим да су неке одлуке требало да буду другачије и брже. Али, нисам доктор, нисам ни епидемиолог, ни вирусолог, ни пулмолог, нисам ништа од тога. И не знам те ствари… Могу да имам лично мишљење, као и свако други, али то у овој борби није одлучујуће.
На другој страни, зато, јесам човек. И јесам Србин. И јесам тврдоглав. И не слушам никога. И у све се разумем. И имам друга који све што се помене већ пробао. И инат гајим малтене као културно наслеђе. И баш због тога не разумем како не терамо инат вирусу, који је заправо наш највећи непријатељ у овом тренутку. Не иде ми у ову тврдоглаву главу помисао да сада морамо у бутик јер је “Црни петак“. У инат одбијам да поверујем да смо толико луди. И глупи. Да се не лажемо, у већини случајева попусти су минимални, тако да или имамо пара (дакле, није нам тако лоше?) или смо, бре, толико инаџије да сада терамо инат сами себи!? Чему ризиковање да заглавиш, не дај Боже, на респиратору у некој ковид-болници ван града у коме живиш само да би купио парче тканине за коју црвену новчаницу мање? Па нека је попуст и мало више црвених…
Нису нама непријатељи у овом тренутку ни чланови Кризног штаба, ни Брнабићева, ни Вучић. Нису нам непријатељи ни Ђилас, ни Јеремић, ни Млађа Ђорђевић, ни било који други политичар. Непријатељ је у ваздуху – дословце – и прети нам. Свима нама, без изузетка. Зато усмеримо оно чиме се највише поносимо – инат – према корони. И њој у инат носите маске, избегавајте окупљања и држите дистанцу. И проћи ће. Извући ћемо се.
Изађите из магле. У инат свима и свему!
