Турска агенција Анадолу објавила је 31. јануара 2020. вест како је Kина наручила 200 милиона заштитних маски. Будући да је у свету тога дана било службено регистровано свега 9.826 случајева заразе новим коронавирусом, од чега је 9.720 случајева било у Kини, а турска годишња производња заштитних маски мања је од 150 милиона комада, док је Kина њихов највећи произвођач с дневним капацитетом од 20 милиона комада, све заједно требало је алармирати на узбуну код свих оних који су плаћени да реагују на овакве вести.
У нормалним временима кинеска производња задовољава половину светских потреба, које износе око 14,5 милијарди свих врста заштитних маски годишње, и ако је и уз такве капацитете Kина морала журно да купује маске у Турској, требало је очекивати спремне реакције опрезнијих влада. Реаговала је једино Индија моменталном забраном извоза свих врста заштитних маски, рукавица и остале заштитне болничке опреме.
То што су све европске владе, и власти у осталим државама развијенога света занемариле овај аларм и пропустиле да покрену потребне процесе за додатну набавку и производњу заштитне болничке опреме, грандиозан је пропуст због кога су готово све те земље два месеца касније суочене са неадекватном и недовољном заштитом болничког особља.
Сада се као велики политички успех бележе кинеске авионске пошиљке заштитне опреме у специјалним међудржавним аранжманима, а посебно је вредно запазити да је Трампова администрација дала налог својој дипломатској мрежи да у земљама у којима службују крену у потражњу, ако треба и уз мало политичког притиска, за свим врстама заштитне опреме, респиратора и осталог потребног материјала за болничка одељења интензивне неге.
Давид Хал, трећерангирани дипломата у Стејт Департменту, послао је 22. марта имејл америчким дипломатским представништвима у државама Еуропе и Азије у коме тражи њихов ангажман у набавци наведенога због „критичне ситуације и ургентно потребних количина заштитне опреме у стотинама милиона као и респиратора у стотинама хиљада комада“.
Након што су државне и здравствене власти у најразвијенијим државама света преспавале пола јануара, цео фебруар, а неке и део марта, ЦОВИД-19 стигао је у својој разорној снази свима на наплату. Kолико ће лекара, медицинских сестара, као и осталог болничког особља и пацијената који болују од других болести бити на крају заражено новим коронавирусом само због овакве срамотне неприпремљености нећемо никада сазнати.
Свакодневно можемо гледати или читати исповести медицинског особља које ради у најбогатијим државама и најопремљенијим здравственим системима како им недостају маске и заштитна одећа или да немају довољан број респиратора за све оне чији животи од њих зависе. То што се ових дана и недеља догађа у Милану, Бергаму, Мадриду, Цириху, Техерану или Њујорку међу осталим последица је потпунога игнорисања свега што се дешавало у Вухану.
Kада су Kинези градили привремене болнице у неколико дана, остатку света то је био само јако занимљив организацијски и грађевински подухват, а када су становници Вухана у дуготрајном карантину излазили на своје балконе како би заједничком песмом и аплаузима подржали болничко особље, остатку света то је било надасве симпатично. Ретки су тада помислили како гледају сопствену будућност, као што данас још многи мисле да се италијански, ирански, шпански или њујоршки сценарио не може поновити и у њиховој земљи, и у њиховоме граду.
Велика већина развијених држава с добро организованим здравственим системима није на време започела са систематским тестирањем становништава, а неке попут Хрватске су још до јуче радиле необјашњиво мален број дневних тестова.
Светска здравствена организација објавила је 6. фебруара листу од 15 референтних лабораторија за тестирање, а до тога дана испоручила је 250.000 тестова у 159 лабораторија на свим континентима.
У наредних пет недеља послала је укупно 1,5 милиона тестова у лабораторије у 120 држава те је нејасно због чега је и даље у многим земљама наглашен проблем тестирања. Челници и експерти Светске здравствене организације у свакодневним јавним наступима траже да државе yпроводе што већи број тестирања јер је то основни предуслов да се заражене особе региструју, сместе у карантин или по потреби у болницу и да се на тај начин ограничи даље ширење епидемије.
Управо је неспровођење тестирања главни разлог што је у САД било само 75 регистрованих случајева 1. марта, а у недељу 29. марта 140.000. У истом раздобљу у Шпанији је број заражених особа повећан са 84 на 79.000, а у Немачкој са 130 на 60.000. Свет без Kине имао је 1. марта 8.559 случајева, а у недељу их је било више од 630.000. Није тешко закључити да је у већини држава постојала масовна нерегеистрована локална трансмисија и да је тек променом протокола и спровођењем већег броја тестирања била забележена, а понекад и понегде тек обдукцијом преминулих.
Неконтролирано шетање заражених особа довело је у целом низу случајева и до компромитовања болница и старачких домова. Kада је властима појединих држава постало јасно да су због пререстриктивно одређених услова за тестирање и премалог броја тестирања успели да региструју само мањи број случајева и да постоји локална трансмисија у непознатом броју и опсегу, није им преостало ништа друго него да започну с политиком социјалнога дистанцирања.
Тако смо у многим државама дошли у фазу позива на рад од куће, затварања школа, факултета, продавница и ресторана, ограничења кретања, а понегде и увођења полицијског часа иако је број службено забележених случајева био још релативно мали.
Због тога је и део грађана био уверен како њихове власти претерују те нису најбоље и у доброј вери прихватили сва наметнута ограничења и забране. Након експоненцијалног повећања броја случајева већина грађана ипак је постала свесна опасности по сопствено здравље и животе најближих, могућу дуготрајност епидемије те катастрофалне економске и финансијске последице коју ће иста проузроковати.
Без обзира на исти узрок тешко да можемо пронаћи барем две државе чије власти имају идентични приступ и мере за решавање најдубље кризе у којој се нашло човечанство од Другога светског рата. Европска унија тренутно вегетира на врло слабашној солидарности између појединих чланица без икакве идеје како ће уопште функционисати у предстојећем раздобљу које може потрајати све до проналаска и употребе вакцине.
