Зоран Ђорђевић, члан Председништва СНС, објавио је ауторски текст под називом „Вештина лидерства“ у којем наводи да живимо у компликованом времену пуном изазова, и које није било захтевније оза лидерство од краја друге деценије 21. века.
Глобална криза изазвана пандемијом коронавируса постала је оруђе у рукама оних који би да отму власт и по сваку цену смене лидера Србије Александра Вучића, чија је улога да се својим одлукама бори против невидљивог и непредвидивог непријатеља, какав је коронавирус.
Ауторски текст преносимо у целости:
„Компликованијег и захтевнијег времена за лидерство од краја друге деценије XXI није било у историји људске цивилизације, ако се изузму године у којима су се водили светски ратови. Како се ова, 2020.година, ближи свом крају, више су него очигледне две ствари – које је чине таквом да ће остати забележена у колективном памћењу читаве људске заједнице.
Прво – то је пандемија вируса Ковид 19, која је трајно изменила слику о међузависности и глобалној повезаности свих држава и друштва на планети. Последице пандемије, која нажалост још траје, несмањеном жестином, многобројне су и обухватају све аспекте друштвеног живота – од економије до културе, од здравствене и социјалне заштите до спорта и образовања, од личних и породичних односа до схавтања и обезбеђивања појединачне и колективне безбедности сваког члана заједнице и заједнице у целини.
Друго, не мање важно, а у директној вези са пандемијом и свим њеним последицама – јесте улога лидера, односно задаци, место и улога онога ко је доносилац одлука у борби против невидљивог и непредвидивог непријатеља, какав је вирус Корона.
Та два аспекта – пандемија и одговори на њу, оличени у одлукама које су лидери морали да донесу – основна су обележја глобалне слике света данас. Мере које су државе и њихови лидери предузимали имале су различит карактер и биле производ понекад и наметнутих околности, нарочито стога што се свет суочио са потпуно непознатом и непредвидивом претњом. Недовољно знање о природи и врсти вируса, довеле су до тога да се у неким државама појавило незадовољство начином борбе против болести, које је додатно било појачано падом економије и порастом незапослености.
Ни Република Србија није изузетак у том смислу, без обзира што се до сада показало и да је по свим параметрима очевидно да смо врло успешно одговорили на изазове које је новонастала ситуација наметнула, с тим што код нас то спорење око начина борбе против пандемије има и једну посебну, наглашено политичку димензију.
Јалова, безидејна, међусобно посвађана и подељена српска опозиција, на чије чело, упорно и свим методама, безуспешно покушава да се стави тајкун Драган Ђилас – покушава да глобалну кризу изазвану пандемијом искористи за остварење свог политичког циља – смене Александра Вучића.
Њихов целокупан политички план и програм, садржан у две речи – „мрзим Вучића“ – базиран је на нади да ће се последице кризе прелити на Србију у толикој мери, пре свега у домену економије, да ће то бити довољно да без избора, противно вољи већине грађана Србије, узму, или, тачније речено – отму власт – која је једино што их занима, а све у циљу да наставе да се лично богате, да уназађују и уништавају Србију на свим пољима. Ђилас, Јеремић, Обрадовић, уз гласно и агресивно асистирање њихових разноразних тзв. независних аналитичара, новинара и интелектуалаца, свакодневно у својим медијима, за које кажу „да су изложени притисцима и да су спречени да обављају свој посао, јер је у Србији на делу диктатура“ слободно и ни од кога ометани, износе многобројне лажи, увреде и оптужбе, најчешће у облику простаклука и речником који сваког пристојног и истини склоног грађананина додатно вређа. Њихов план превазилажења кризе је мржња, њихов начин су увреде, претње и неаргументоване оптужбе, њихова брига за државу и народ је мотивисана бригом за њихов џеп, за могућност да се и даље незаконито богате на рачун свих поштених, часних и честитих грађана Србије који живе од свог рада. Немају никакву визију развоја Србије, осим оне која подразумева њихово право да буду бахати, осиони и изван и изнад закона. Не знају, нити умеју, да осмисле икакав пројекат који би био од користи Србији, осим пројеката који су њима лично корисни и чине их још богатијим. Не могу да прихвате чињеницу да их грађани Србије њих не желе, па то онда замаскирају некаквим бесмисленим бојкотом избора, правдајући свој неучествовање „непостојањем регуларних изборних услова“, иако су им и њихове иностране мецене рекле да то није тако како они желе да представе и да су избори једини пут и начин за легалну и легитимну промену власти. Слепи и глуви за све што им не доноси личну корист, осетљиви једино на сопствену патњу, мотивисани једино када је њихов лични интерес у питању, беспризорно лажу и клевећу, вређају и ниподаштавају сваког ко се усуди да им својим личним примером покаже шта стварно значи имати одговорност, шта заиста значи бринути, шта је истинита и искрена посвећеност, труд и напор усмерен на добробит свих грађана Србије.
Наравно, њихова прва, примарна и трајна мета је председник Александар Вучић. И, нажалост, његова породица, која је изложена истим, а понекад и подлијим и огавнијим нападима од њега самог. Председник Александар Вучић јер он јесте истински лидер, за разлику од свих њих, и појединачно, и заједно. Јер он јесте неко ко брине о свим грађанима Србије, подједнако, на исти начин и истом приљежношћу, укључујући и њих, његове политичке неистомишљенике. Јер он јесте онај коме ништа није тешко када је Србија и њени грађани у питању, који може, уме, зна и сме да доноси и такве одлуке које би могле бити контрапродуктивне за њега самог, у политичком смислу, ако су то одлуке које ће донети просперитет и значе даљне напредовање Србије. Онај који, за разлику од њих, има и визију и идеју, који уме да види и предвиди, да разлучи битно од небитног, да раздвоји и разуме појавне облике и суштину, да политички „чита између редова“ и таква штива која су њима, и појединачно сваком и свима њима заједно – сасвим неразумљива, да поводе, узроке и манифестне облике неке политичке ситуације анализира до у танчине и донесе одлуку која је у најбољем интересу Србије. Јер он, Александар Вучић, за разлику од њих, воли, и разуме, Србију. И њене грађане. И зато побеђује. И зато ће победити. И у овој борби са вирусом, и у оној другој, политичкој, која следи за нешто више од годину дана. Победиће, сигурно. И он, и – уз њега – Србија.“
