ПОСЛЕ неколико покушаја, тобџија из Јабланице Живојин Рајовић гранатом је претворио у гомилу челика „Крупов“ топ бугарске артиљерије, вешто маскиран на ћувику на Ветернику, одакле је преоравао српске положаје.
Пошто је отворен пут за јуриш пешадије Шумадијске дивизије, један од ратника у пролазу добаци:
– Дабогда се рука позлатила јунаку који уништи ово чудовиште!
За подвиг којим је осветлан образ батерије, Рајовићу је на груди окаченa Карађорђева звезда са мачевима.
А када су протеране Швабе и Бугари, артиљерац се вратио у Јабланицу, у своју сиротињу, да кириџија по Шумадији. Чувши за судбину свог тобџије, војвода Степа Степановић му поклања волове и кола, да олакша путовање. Убрзо и држава, тобоже бринући да материјално обезбеди најзаслуженије јунаке, поклања девет хектара добре земље, али у селу Новаци, код Битоља, на 900 километара од Златибора?! Ратник је и даље мењао луч за жито, у свечаним приликама качио орден и имао обичај да узвикне:
– Ово је Србија свом тобџији дала!
Елем, долазе нова времена. На Госпођиндан 1954. старац пође на вашар у Добруну, на виђење са ратним друговима… Сутрадан су га пронашли у железничком тунелу, са два ударца ножем у пределу срца. Стотинак метара даље била је Карађорђева звезда, стргнута са копорана…
ОВО је једна од четрдесетак прича о судбинама златиборских ратника и породица у Великом рату, које је сабрао Милисав Р. Ђенић, професор из Чајетине у тек објављеној књизи „Године страдања и бола“.
Сељак Милан Миросавић, из Јасенова на Муртеници, ушао је у памћење јер је трубом победио непријатељску чету и стекао најзначајније ратно знамење, као и још 53 златиборска јунака – златну Карађорђеву звезду.
На Браздатој коси Бугари су у мрачној ноћи изненада ударили на 3. чету, 2. батаљона IV (ужичког) пука. У обрачуну прса у прса прскали су кундаци, ломили се крвави бајонети, повијали српски редови… Кад се већ кренуло у одступање – трубач ужичке чете проломио је ноћ звуцима бугарске одступнице…
– Господине мајоре, од Брегалнице до данас чуо сам је безброј пута, па да сам луд до сада би је научио – објашњавао је команданту, на додели одликовања, откуд зна бугарску одступницу.
Скромни Миросавић, као и већина ратних витезова, није се јагмио за привилегије и положаје.
У врлетима је кућио на прљуши изродивши сина Млађена и четири кћери, надајући се бољим временима. Али, како кажу у Старом Влаху: држава се сељака сети само два пута: кад треба да плати порез и кад почне мобилизација.
ЧУДНИ су прсти судбине: сина јединца му 1957. године из Ниша, само три недеље по одласку у војску, враћају у мртвачком сандуку. Умире му и кћерка Милојка, па убрзо за њима одлази у гроб.
Три сиротице – Милосава, Босиљка и Добрина у немаштини и патњи доживеле су да им се сруши брвнара, па да им због ситног дуга искључе струје.
У акцији за подизање куће мештани су се правдали: „Извукоше се лепи дани…“.
У старачкој немоћи Добрина је укућанима и себи подигла споменик…
У низу од 40 болних прича, Ђенић приповедачким даром подсећа на неке од две и по хиљаде јунака који изгореше у огњу битака, страдаше на албанској голготи или у морима Средоземља и логорима, али не заборавља и две хиљаде душа које у селима покосише тифус, колера, шпанске грознице, па глад у две сушне и неродне године…
РАЈС ОТВОРИО СПОМЕНИК У СИРОГОЈНУ
– ПРВО село које се сетило заслуга палих ратника било је Сирогојно, не само на Златибору, него у читавој Србији. Од скромних инвалиднина и своје сиротиње сакупили су новац за четири плоче са именима палих јунака Сирогојна, Трнаве, Жељина, Дренове и Алиног потока. Споменик у цркви, на Видовдан 1922. године, открио је Швајцарац Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа и саборац ратника – пише, поред осталог, Ђенић.