Косово се данас не брани само на мосту у Косовској Митровици, само у Грачаници или у Гњилану, Косово се данас брани и у коначно отвореном Народном музеју на Тргу републике, овде у строгом центру Београда.
Косово се данас брани државним буџетом у суфициту, милионски вредним страним инвестицијама, мудром, одговорном политиком и паметном, лукавом дипломатијом.Косово се, да се ми разумемо, пре свега брани доношењем храбрих државних и националних одлука за које је претходно потребно да ми Срби сами себе погледамо у очи и сами себи признамо истину. А та истина није нимало дивна и красна.
Ризиковаћу да ме квазипатриотски јебиветри и теразијски металик жути националисти због овога прогласе издајником, али питаћу све вас: Шта данас држава Србија има на Косову, шта контролише и колико је заиста у стању да заштити Србе у покрајини? И шта нам је план са Косовом за наредних пет, десет, педесет година? Хоћемо ли, можемо ли, има ли нас довољно да ратујемо за Косово? Ради ли време у нашу или у корист Албанаца? Коме више, Србима или Шиптарима, одговара такозвани замрзнути конфликт?
Када, дакле, сами себи поштено одговорите на ова питања, разумећете да решење никако и ни случајно није у одлагању и бежању од решења. Јербо нас Срба је сваке године све мање, а Шиптара је све више. Ми смо све старији – тренутно просечан Србин има скоро 45 година, док су Албанци у најбољим годинама – они на Косову у просеку имају мање од 27 година! Они су, дајте да се више не лажемо, за рат спремнији и национално знатно хомогенији – једно необјављено интерно истраживање показало је да је мање од 20 одсто Срба спремно да сутра крене у рат за јужну покрајину, а тек њих десетак одсто би у нови ‘бој на Косову’ послало и своју децу.
Без озбиљног и дугорочно одрживог решења за Косово, без неке врсте помирења са Албанцима немогућа је дугорочно стабилна, економски успешна и напредна Србија. Свако ко тврди другачије лаже. Та правилност, наравно, важи и у контрасмеру.
Ни Шиптарима не цветају национално-државне руже, а економски стоје знатно лошије од нас. Они ће, реално, без договора са нама занавек остати црна рупа Европе и вечито нерешени проблем. И то одлично знају и они и њихове газде у Вашингтону, Бриселу и Берлину. И то онда, да ли ме пратите, јесте и наша шанса. Да добијемо нешто. Да не дамо све за ништа.
О чему ја то говорим? О подели Косова, о размени територија о којој све чешће и гласније пишу и шиптарски медији у Приштини? Не. То не знам. Али знам да нешто свакако морамо да добијемо.
Осим, ако САД, ЕУ и НАТО не желе нови, велики крвави рат. А ја се, на њиховом месту, са нама Србима ипак не бих зајебавао. И Аустроугари су мислили да ће нас очас посла прегазити и завладати Европом. И ево овога лета даваћемо им стогодишњи помен.
Драган Ј. Вучићевић
Извор: informer.rs
