Док је Балкан горео под терором НДХ и усташке каме харале српским селима, у сенци најмрачнијих злочина Другог светског рата одиграле су се и сцене части, човечности и жртвовања које су остале запостављене у историји. Међу тим светлим тренуцима, забележена је и борба козака против усташа — борба која сведочи да не иде свака униформа руку под руку са злом.

У атару села Ђаково, у Босни, у мразној ноћи 3. јануара 1944. године, усташе су припремале још један у низу својих монструозних злочина — живо спаљивање око 200 Срба у пећи напуштене циглане. Но, овога пута, зверски наум није прошао некажњено. Сазнавши за припремљени масакр, Козаци Прве дивизије Донског пука, предвођени немачким официром, мајором Вермахта Максом, одлучују да делују. Са оружјем у рукама, кренули су у директан сукоб са усташама, не марећи што тиме ризикују сукоб са званичним савезницима.Кратка, али крвава борба уследила је пред зидовима циглане. Усташе су прве отвориле ватру, али Козаци су узвратили с храброшћу која је одјекнула кроз ноћ. 17 козака и двојица официра дали су животе у борби за туђе животе — српске животе. Са друге стране, преко 30 усташа је пало, а они који су преживели су заробљени и касније пуштени, по старом козачком обичају. Срби су спасени, зли наум је спречен.

Слична сцена одиграла се у априлу 1944. године у области Петриње. Усташке снаге су поставиле експлозив у православном храму, спремајући се да га дигну у ваздух. Козаци 301. дивизије 5. Донског пука су и овога пута прискочили у одбрану. У краткој размену ватре живот је изгубио један Козак, а са друге стране, двојица усташа. Храм је сачуван, светиња је опстала захваљујући оним који су, иако странци у туђој земљи, показали већу част од многих домаћих.

Ово нису митови. Ово су забележени догађаји — сведочанства која сведоче да су неки Козаци, иако под немачком командом, изабрали страну правде упркос геополитици. Док су усташе остављале пепео и кости за собом, козаци су — понекад и упркос командном ланцу — штитили голоруки народ.

Нека имена падну у заборав, али о храбрости се мора говорити. Козачка сабља није увек била симбол освајања — понекад је била последња линија одбране од безумља.