Постоји негде на брдовитом Балкану једна земља и ту изнад те земље парче српског светосавског неба, манастир под Острогом, бели бисер православља и још мноштво храмова сведока истинске вере и хришћанске љубави из заборавјених времена. Баш ту у тој земљи зањихале су се прве колевке српства, сестрице Дукља и Зета и баш та земља нам је изнедрила оца нације Стефана Немању- светог нам Симеона Мироточивог, најмудрију српску главу, Петра Петровића Његоша и невиђене примере чојства и јунаштва оваплоћене у људском облику.
Те ако ме питате за Црну Гору, морам вам рећи и за Краља Николу Петровића, Марка Миљанова, не могу, а да прећутим да је баш на том кршу и стењу Мајка девет Југовића оплакивала своје синове, јунаке Косовског боја и како, а да не споменем Мојковачку битку, славног сердара Јанка Вукотића и крвави Божић, где положише своје животе генерације дједова, очева и синова за српску идеју, као што и небројано пута кроз историју учинише њихови претци.
Морам негде између редова да прошапућем да ту земљу умивају таласи најлепшег и најмириснијег мора.
Међутим, била бих циник и лицимер када вам не бих рекла истину. Браћо и сестре украли су нам Црну Гору. Украли и приватизовали, претворили у модеран логор, где се стрељају слобода мисли, говора, изражавања вере и идентитета.
Ти крадљивци земље, историје и вере, направили су од узвишене Црне Горе, приватну губернију и НАТО колонију где по свом нахођењу оптужују, хапсе и пресуђују људима.
Крадљивци које предводи Мило Ђукановић и његов режим окупили су око себе шљам и фукару, а као и у оној народној „два лоша убише Милоша“, па се као последица дуготрајне окупације и приватизације земље, репресије и прогона у њиховим редовима могу пронаћи и многи обични, преплашени, уцењени људи који у безнађу не виде други начин за сопствени опстанак.
Ипак, то није право лице Црне Горе и то нису прави људи. Најлепша, најсветлија и најправеднија лица која бљеште сјајем ранохришћанских мученика, Христових војника, јеванђељских апостола могу се ових дана срести у литијама на улицама црногорских градова. Победио је слободарски дух, у логору је избила побуна, Срби су одбацили окове и устали да бране своје светиње.
Устали су потомци мојковачких јунака, Његошева деца, следбеници светосавске мисли, узаврела је немањићка крв, устале су кћери Југовића подигао се дух Обилића. Издигао се снажан бедем одбране Српства, вере и светиња.
И за крај, ако ме питате за Црну Гору, морам вам рећи ону чувену Његошеву: „Црногорци, не љубе ланце!“
Нина Стојановић
