КРАХ „ДОБРЕ ВИЛЕ“ БРИСЕЛА: Србија мора да размишља о будућности ван ЕУ

Филип Канлиф, професор међународних односа Универзитета у Кенту, био је гост београдског Института за европске студије и одржао је два предавања, у Београду под називом „После ЕУ — од ’брегзита‘ до Балкана“, а у Новом Саду „Космополитска дистопија — како је либерални интервенционизам подрио либерални међународни поредак“.

Канлиф је докторирао на престижном Кингс колеџу у Лондону на студијама рата, бави се проблемима мировних мисија УН, Балканом и Србијом, а проучава и хуманитарне интервенције.

Разговор смо почели са „брегзитом“.

„Влада Велике Британије има ужасно много тешкоћа да се извуче из ЕУ. Ситуација у земљи је таква да је друштво политички подељено и огорчено, а Влада није успела да закључи смислени споразум са Унијом који би поштовао вољу за ’брегзитом‘. Тако да целокупна ситуација у вези са ’брегзитом‘ уопште није добра“, каже наш саговорник.

Један од главних камена спотицања око споразума са ЕУ је граница са Ирском. Можете ли нам објаснити о чему се ради?

— Мислим да се ради о преувеличавању — ако Британија напусти царинску унију, то ће значити подизање такозване чврсте границе између Северне Ирске и Републике Ирске, уз поткопавање Споразума на Велики петак, који је донео мир Северној Ирској.

Али та граница има и своју симболику.

— Да, симболика је, можда, важнија. Људи кажу да ако Споразум на Велики петак буде поткопан може доћи до обнове насиља. Мислим да је управо то умногоме преувеличано и мислим да је засновано на расистичком погледу према Ирцима, који су, према тим гледиштима, у својој суштини насилни и недисциплиновани. Мислим да је проблем ирске границе пренаглашен у оквиру преговора о „брегзиту“.

Због чега се политичка ситуација у Британији закомпликовала?

— Зато што нема политичког лидера, партије или групе који су у стању да убедљиво отелотворе демократски мандат који су им грађани дали гласајући за „брегзит“. Нико није кадар да на смислен начин изрази вољу коју су грађани масовно исказали на референдуму, да мобилише јавно мнење. Такође, британска политичка елита толико је навикла да буде део ЕУ, тако да им одговара статус кво, због чега имају тешкоћа да изнађу смислен начин за промену британске политике. За њих је то изузетна тешкоћа.

А Борис Џонсон? Он је словио за човека који се залаже за „брегзит“.

— Он је најгора врста опортунисте, неко ко је подржавао слаб „брегзит“ док је био члан Владе и због тога био критикован. Он је веома слаб лидер, много бољи када критикује друге, него када предводи некога са неком јасном политичком визијом. Он представља многе најгоре особине британске владајуће класе.

Корбин и лабуристи?

— Мислим да је Корбин лично много више посвећен „брегзиту“. Он је већ дуго критичар Европске економске заједнице и уопште ЕУ у њеној целини. Он је те принципе потиснуо како би се приближио моћи, како би се приближио средњој класи. Млади из средње класе недавно су почели да се окупљају око лабуриста. Све то значи да Корбин, у ствари, жртвује своје принципе.

Уколико би избори у Британији били одржани данас, ко би победио?

— Тешко је рећи зато што би ситуација највероватније остала непромењена. Ко год да победи, лабуристи или торијевци, то би била мањинска Влада или Влада са веома малом већином. И нашли бисмо се у истој позицији у којој имамо слабу Владу са ограниченим демократским потенцијалом.

На који начин повезујете „брегзит“ и Балкан?

— У предавању сам нагласио да „брегзит“ треба да наведе све на Балкану, Западном Балкану и у Србији да размисле желе ли да се придруже ЕУ, а ЕУ се мења, чини ми се да се смањује. Како год да буде изгледала у будућности, изгледаће битно другачије. Због тога мислим да би грађани Западног Балкана требало да се запитају како треба да изгледа њихова будућност ван ЕУ, јер нема гаранција да ће једног дана постати њен део. Не могу више да се ослоне на „добре виле“ из Брисела.

Како ће се, према Вашем мишљењу, променити ЕУ?

— Тешко је рећи, али мислим да ће се еврозона сузити. Такође мислим да је могуће да неке чланице буду избачене, да Француска и Немачка редефинишу своје односе, да неке чланице само напусте Унију. Могуће је да ће бити мање кохезивна, мање централизована, са различитим врстама чланства, што све смањује могућности малих земаља, какве су западнобалканске, које тренутно и нису у ЕУ.

Које су друге могућности за државе Западног Балкана? Ми смо, као што знате, окружени чланицама ЕУ.

— На то питање нема лаког одговора, али мислим да је важно да људи у региону почну да гледају више ка себи, да решавају проблеме без спољних гаранција. То захтева политичку имагинацију и визију, креативност и вољу да се прекине са спољним силама, вољу за ефективним спровођењем независне политике, а то није лако. Не нудим никакву визију како би све то изгледало, али мислим да би људи требало да почну озбиљно да размишљају о томе. Свака опција мора да буде озбиљно размотрена, зато што будућност ЕУ више ни са чим није загарантована.

Како објашњавате британску политику на Балкану? Британија излази из ЕУ, а истовремено охрабрује балканске земље да постану њене чланице.

— Најблаже речено, то је контрадикторно, а најоштрије речено, ради се о лицемерној политици. То што Британија истовремено излази из ЕУ, док охрабрује друге да се придруже Унији, показује колико се мало тога променило у британској политици. Британска елита је после „брегзита“ протраћила прилику да обнови спољну политику, да изнова размисли о томе шта жели, да развије нову визију о томе шта Британија треба да представља у постбрегзитовском свету. Да је британска политика доследнија, не би тако поступали, али, као што сам већ рекао, британска политичка елита је ближа статусу кво.

Опис британске политике који сте дали води нас до најактуелнијег питања у региону — Македоније, чији су грађани на референдуму одбили промену имена своје земље. Међутим, сумња се да је у Парламенту Македоније било поткупљивања посланика опозиције како би се прикупили гласови за измену Устава. На Западу је то проглашено тријумфом демократије. Како гледате на то?

— Политичке елите игнорисале су многе референдуме широм Европе. Или су их „премостили“ на овај или онај начин. Македонија у том смислу само следи европски образац. „Брегзит“ је био велики шок и узнемирио је политичке елите у Британији и Европи, али референдуми у Француској, Холандији и Ирској средином раних двехиљадитих, као и најскорији референдум у Холандији око Украјине, били су игнорисани. И Македонија се уклапа у тај образац.

Ако се ради о обрасцу који игнорише вољу грађана, шта је решење проблема?

— Референдуми су део проблема у којем припадници политичке елите више нису легитимни представници грађана. Од референдума је боље пронаћи боље политичке представнике, политичке лидере који заиста представљају грађане, који су повезани са њима и којима референдуми нису потребни, који имају легитимитет.

Да ли је то што највише нагриза темеље ЕУ управо чињеница да политичка елита игнорише вољу грађана?

— Да. ЕУ је дизајнирана тако да из процедуре доношења одлука уклони притисак грађана. Њен проблем како одговорити на незадовољство гласача је константан. Како можете да се позивате на политички легитимитет, када имате неделотворно политичко представљање? Политичко представљање је бедно ако се гласачи осећају отуђено и неповезано са својим политичким вођама. А ЕУ све те проблеме само погоршава.

Никола Јоксимовић