Када заједничка историја почне да разједињује уместо да уједини једно друштво, јасно је да то друштво нема баш веселу перспективу пред собом; сетимо се, уосталом, како је то изгледало у бившој Југославији уочи њеног распада. Слични обрачуни са сопственом историјом сада су у току у Сједињеним Америчким Државама.
У Ричмонду, у Вирџинији, уклоњене су статуе јужњачких официра из грађанског рата. Држава Мисисипи са своје заставе скида симболе Конфедерације, а престоница ове државе, Џексон, уклања споменик седмом председнику САД Ендруу Џексону — по коме је град иначе и назван. У Бриџпорту у Конектикату, У Бостону, у Хјустону и низу других градова без споменика је остао и Кристофер Колумбо.
Универзитет Принстон саопштио је да се универзитетска школа јавне дипломатије више неће звати по Вудроу Вилсону због његовог „расистичког размишљања“, а НФЛ клуб „Вашингтон редскинс“ — црвенокошци — мења своје име зато што је расистичко…
Културна револуција
Ово су само неки од примера. У таласу који је покренут после убиства Џорџа Флојда, што насилним путем током демонстрација што одлуком надлежних органа, до сада је широм Америке уклоњено преко стотину споменика њене историје који се сад доживљавају као симболи репресије.
Текући амерички обрачун са сопственом прошлошћу, међутим, далеко је од прихваћеног исхода широке јавне дебате, од општег суочавања са том прошлошћу и друштвеног консензуса који је с њом у вези постигнут. Напротив.
„Налазимо се у културном рату… Ова левичарска културна револуција за циљ има обарање америчке револуције“, упозорава ових дана председник САД Доналд Трамп — усамљени ратник, како себе назива — и доноси извршну наредбу којој је циљ заштита споменика од уништавања.
А на свом твитер налогу, малтене у маниру Дивљег Запада, објављује потернице за особама снимљеним како покушавају да униште споменик председнику Џексону у Вашингтону.
Сенка планине Рашмор
„Наша нација суочава се са немилосрдном кампањом чији је циљ брисање наше историје, клеветање наших хероја, поништавање наших вредности и индоктринација наше деце… Њихов циљ није боља Америка, њихов циљ је крај Америке… А да би тај циљ постигли, одлучни су да сруше сваки споменик, симбол и сећање на наше национално наслеђе“, поручио је Трамп у говору за Дан независности 4. јула испред планине Рашмор на којој су исклесана лица четворице америчких председника.
Као својеврсни одговор Трампу, „Њујорк тајмс“ пак подсећа да је споменик на планини Рашмор направљен на земљи одузетој племену Лакота, да је аутор споменика Гутзон Борглум имао блиске везе са Кју Клукс Кланом, да су председници Џорџ Вашингтон и Томас Џеферсон поседовали робове, да је Теодор Рузвелт био расиста а да је Абрахам Линколн одобрио највеће групно погубљење Индијанаца у америчкој историји.
Шта ће остати од те историје ако се из ње одстрани сваки расиста и робовласник? Зашто је баш сада, и са којим циљем, у Америци покренут овај рат са њеном историјом? И зашто је тај обрачун селективан, тако да му је мета амерички империјализам од пре сто и две стотине година, док се данашњи не доводи у питање уопште?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар Синиша Љепојевић и политиколог Александар Павић.
Скелети из ормана
„Још је Барак Обама упозоравао да не треба инструментализовати историју јер ће то само створити нове поделе“, подсећа Александар Павић.
Он оцењује да, „у извесном смислу, садашња догађања представљају обојену револуцију која се сад вратила кући, као нека врста освете историје“.
„Мета ових напада на симболе америчке прошлости јесте Доналд Трамп, међутим, ти напади покренули су и друге друштвене процесе који су били сакривени испод површине. Амерички скелети сада су почели да испадају из ормана, као последица либералне идеологије људских права која неминовно иде у правцу екстрема. И тај дух се сада не може вратити у боцу“.
Донатори и њихове агенде
„Преиспитивање прошлости је једна ствар, али ово је насиље над прошлошћу која се, крајње нетолерантно, вреднује само из угла оних који протестују, без шире јавне расправе“, каже Синиша Љепојевић.
Овај процес, наставља Љепојевић, „пропраћен је уништавањем образовног система, о чему и Трамп говори када универзитете оптужује за индоктринацију деце“.
Све је, објашњава Спутњиков саговорник, започело повлачењем државе из финансирања универзитета, „због чега су они и морали да се окрену приватним донаторима, а својим новцем они диктирају и наставне програме. На исти начин је и грађански активизам, као што може да се види на примеру покрета ‘Блек лајвз метер’ (БЛМ — ‘Црни животи су важни’), заправо постао корпоративни; па отуда и не чуди што, у склопу своје наводне борбе против америчког империјализма, БЛМ не доводи у питање амерички империјализам који постоји данас и на кога би могао да утиче. Једноставно, онај ко даје паре, тај и одређује каква ће бити селекција циљева“.
Иначе, како показују подаци организације „Инфлуенс воч“, тај предводник садашње борбе против симбола историје САД, покрет БЛМ je од либералних донатора попут Џорџа Сороша само у прве четири године свог постојања — основан је 2013. — добио преко 133 милиона долара.
С тим у вези, доста пажње је ових дана привукао црни репер Лорд Џамар својом оценом да БЛМ „није наш покрет“ већ су га покренули Џорџ Сорош и њему слични којима би, како је рекао, „органски црначки покрет попут оног из шездесетих година прошлог века представљао проблем, овај пак они могу да контролишу“.
„Реч је о агенди коју свесно гурају власници крупног капитала, финансирајући покрете који се боре за такозване либералне циљеве, против традиционалних друштвених поставки и хришћанског поимања морала“, коментарише Александар Павић.
Он упозорава и да је због ових процеса унутар америчког друштва, и реакције оних који им се противе, „започело парање материјала од кога је саздана Америка, и то је процес коме се крај не види“.
С том оценом је сагласан и Синиша Љепојевић, који закључује: „Због свега овога долази до разбијања духа заједништва, који води и ка цивилизацијском распаду. Америка сад улази у једну нову фазу, у којој је извесно само то да је модел, по коме је функционисала током протеклих 200 година, постао потпуно потрошен“.
Никола Врзић
