Тридесет година прошло је откако је 19. децембра 1991. основана Република Српска Kрајина и усвојен њен устав. Kрајина је нестала четири године касније у етничком чишц́ењу хрватске војске током операција „Бљесак“ и „Олуја“. Данас је Kрајина идеја која је испунила историјску мисију, јер се 1991. није поновила 1941.
Република Српска Kрајина настала је уједињењем неколико Српских аутономних области (САО), које су на територији Хрватске оснивали Срби који су, након доласка на власт Хрватске демократске заједнице и усвајања новог хрватског устава, од државотворног народа постали национална мањина.
Идеја Kрајине – одбрана слободе на глобалном нивоу
Од средњег века до данашњих дана, Kрајина је имала само један задатак – одбрану хришћанске цивилизације, одбрана права на живот и слободу, наводи члан креативног тима удружења „Слободна Kрајина“ Миодраг Муникравић.
„Kрајина је од 1991. до 1995. нанела први пораз евроатлантизму у историјским моментима када је он био најјачи, а Србија и Русија најслабије. На тај начин, Kрајина је за пет година одложила напад НАТО-а на Србију и Русију, који угрожава хришц́анство, исто као и неоосманизам“, каже он.
Kрајина је тако, у тих пет година испунила своју историјску мисију.
То што је Kрајина 1995. нестала у пламену, према речима нашег саговорника, боље је, јер је постала идеја, а није пуки државни провизоријум.
„Kрајина ће, као и некада, настати из пепела, изненада, уз помоћ Божје промисли. Kрајина је периодично настајала и нестајала, појављивала се изненада. Појавила се, рецимо у великом рату против Наполеона, са петнаест кључних генерала, Kрајишника. Kрајина периодично настаје тамо где је потребно и увек има само једну једину улогу, а то је одбрана крста“, објашњава наш саговорник.
Муникравић је, како каже, убеђен да ће се Kрајина поново појавити, али овај пут као „глобална Kрајина“, с обзиром да живимо у глобалном свету у коме ће се водити борба за право на живот и слободу.
Kрајина живи док има Kрајишника
Свети Никола 1991. је дан када су се три аутономне области које су прогласили Срби из Хрватске (САО Kрајина, САО Западна Славонија и САО Славонија, Барања и Западни Срем) ујединиле и прогласиле независност и сувереност.
Уједињење ове три области било је тек епизода у грађанском рату који је на простору бивше Југославије почео отцепљењем Словеније, а разбуктао се победом хрватских националиста на изборима одржаним у априлу и мају 1990, чиме је отворен пут за спровођење антисрпске кампање у Хрватској чији је циљ био минимизирање улоге српског народа у Хрватској.
Неуважавање амандмана представника српског народа на нацрт новог хрватског устава, водило је ка стварању Заједнице општина Северне Далмације и Лике јуна 1990, затим до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула и одлуке о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра. Хрватске власти покушавају да спрече референдум, а Срби постављају барикаде. У хрватској јавности овај догађај пејоративно је назван „балван револуцијом“.
За то време, хрватски политичари дају изјаве које све више подсећају на изјаве усташких функционера – председник републике Фрањо Туђман говори како је НДХ била израз хрватског хиљадугодишњег сна о независној држави, а премијер Стипе Месић да Срби са собом из Хрватске могу да понесу само онолико земље колико су на опанцима донели са собом.
Нижу се сукоби – „крвави Ускрс“ на Плитвицама, сукоб у Борову селу, задарска „кристална ноц́“, убиства Срба у Вуковару, Загребу, Госпићу…
Сукоб између Срба из Kрајине и хрватских паравојних и полицијских снага покушала је прво да спречи једина преостала југословенска институција – Југословенска народна армија, а када јој то није пошло за руком, умешале су се Уједињене нације. Међутим, хрватске власти су из године у годину стално нападале Kрајину желец́и да сукоб реше силом, што се на крају и догодило у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ 1995, када је већина Срба етнички очишћена из Хрватске.
До пандемије, Kрајишници који живе у Србији и Републици Српској редовно су се окупљали како би обележили светог Николу и дан проглашења своје државе. У Новом Саду, Београду и Бањалуци, одржаване су манифестације, парастоси погинулима и страдалима са поруком да Kрајина живи док год живе Kрајишници.