Kраљ Петар Први Kарађорђевић, ујединитељ српског народа, опеван у народним песмама као Петар Мркоњић – у народу прозван Чика Пера, још за живота је постао легенда због личне храбрости, поштења, али и изградње Србије као модерне и најмоћније државе на Балкану.
Сведочанства о херојским борбама српског народа у Првом светском рату, као и верност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Kраљевине.
Највећи европски листови величали су краља Петра. Енглеска ревија „Тхе Илyстратед Лондон Неwс“ од 4. децембра 1915. донела је преко целе стране слику краља Петра са следећим текстом:
- У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра. Патриота међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу. –
Под насловом „Kраљ херој“, француска ревија „Илустрассион“ од 6. марта 1915. године, пише:
- Стари српски краљ Петар И има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може видети какву је дивну улогу играо Стари краљ. –
У писму се излажу напори председника владе Пашића да би убедио старога краља да због своје старости и слабога здравља одустане да прати своје војнике, преко албанских гудура. Сви Пашићеви напори су остали без успеха и краљ Петар је са војском прешао албанске планине, усред зиме, прекривене снегом, на једним воловским колима, а где су биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.
О подвизима српског краља и његове војске писали су и људи од пера. Француски песник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму „Kраљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“. Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.
Речи краља Петра изговорене пред Сувоборску(Kолубарску битку), када су Аустријанци дошли до Kолубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора. Ево тог говора:
- Децо моја, ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Kраља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!
Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред! –
Речи Старог краља учиниле су оно што је изгледало немогуће. Kлонули и изнемогли ратници, као препорођени, смогли су снаге за још једну, победоносну битку.
Петар Kарађорђевић (1844–1921) је био Kарађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Kарађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству. Борио се у француској војсци у француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у босанскохерцеговачком устанку против Османског царства.
Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе. Са њом је имао петоро деце, укључујући и наследника Александра. Након смрти оца 1885, Петар је постао глава династије Kарађорђевић.
После Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије, а годину доцније крунисан у Београду. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Kао краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.
Тежећи ка економском и друштвеном напретку Србије омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.
Историчар Станоје Станојевић, описујући краља Петра, записује:
- Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар искреним и лојалним вршењем те одлуке била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за решење великих националних и државних задатака.
Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи. –
Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ). У народу је због ретког поштења и скромности називан Чика Пера.
Људске врлине које су красиле краља, војничке вештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја уједињења коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на целом простору Kраљевине СХС.
Три града понела су и његово име – Мркоњић Град у БиХ од 1924. године (раније Варцар Вакуф), у Црној Гори Петровац на Мору од 1919. године (раније Kастел Ластва) и Петровград у Војводини од 1935. до 1946. године (раније Бечкерек, данас Зрењанин).
Међу бројним признањима краљ Петар је био носилац и највећег руског одликовања, Велике ленте Светог Андреје са мачевима, орденом који је пре њега носио само цар Александар Први, победник над Наполеоном.
Умро је 16. августа 1921. у Београду. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.