Немогућност (или можда боље рећи недостатак воље) југословенске и српске кинематографије да квалитетно и надахнуто обради многобројне значајне теме из националне историје одавно је једна од главних бољки наше културе у целини. Моћ филма да дочара и из далеке прошлости призове велике битке, важне личности и пресудне догађаје у животу једног народа умногоме превазилази све друге уметничке форме и средства приповедачке експресије. Марш на ДринуЖике Митровића из 1964. и Шотрин Бој на Косову из 1989, уз неизбежну Кадијевићеву серију Вук Караџић, премало су за више од сто година „покретних слика“ на овим просторима и за један народ тако бурне и богате историје каква је несумњиво наша.
Ако за комунистички период, који је био идеолошки оптерећен НОБ-ом и митовима о братству и јединству, можемо лако објаснити зашто је тадашњи државни врх био генерално незаинтересован за српску историју и традицију, остаје отворено питање криминалног занемаривања историографске и родољубиве тематике од стране културних политика мање-више свих режима и влада од распада заједничке државе.
КИНЕМАТОГРАФИЈА КОЈЕ НЕМА
У току последњих двадесет и кусур година, српски филм углавном је, осим по лошим продукцијским стандардима, био препознатљив по црнохуморној глорификацији дефетизма, нихилизма, вулгарности, криминала, разноразних изопачености и нискости, што је ваљда требало да усклади и закуца нашу представу о нама самима са оном која је бесомучном пропагандом током деведесетих наметнута у свету.
„Само овде (у безличном привиду југословенско-српске кинематографије) нема херојства, нема дамске отмености, нема романтичног витештва, нема егзотичних путовања, нема манастирских и дворских амбијената, нема сеоске топлине, нема џентлменске елеганције, нема грађанског духа нашег негдашњег европејства, нема никакве и ничије узвишености, нема великих личности наше историје, културе и уметности. У бескрајној скали људских осећања – овде нема готово ничега осим општег осећања наше међусобне отуђености, безнађа, протеста, разноразног (најчешће јаловог) самокритизерства и свеприсутног моралисања“, написао је својевремено познати српски интелектуалац и режисер Драгослав Бокан у свом антологијском есеју Кинематографија које нема објављеном у часопису Европа Нација, ламентирајући над толиким пропуштеним приликама и неснимљеним филмовима који би на неки другачији, лепши и достојанственији начин говорили о српству.
Након фијаска телевизијске серије о династији Немањића, а пред обележавање стогодишњице од велике српске победе у Првом светском рату, није било превише разлога за оптимизам да би се овакво поразно стање могло променити. Медијским простором доминирали су награђивани и за Оскара кандидовани филмови о хладњачама препуним албанских лешева, а јавност се опсесивно бавила наводном политичком цензуром неснимљених филмова у којима би Срби били приказивани као трговци људских органа, што је нарочита перверзија имајући у виду догађаје везане за тзв. Жуту кућу. Притом, узимало се као сасвим нормално и логично да држава има обавезу да финансира филмове који штете њеном међународном угледу и који Србе приказују у улогама ратних злочинаца, разбојника, нарко-дилера и убица. Чинило се да све дубље тонемо у кинематографски аутошовинизам и мазохистичко самопорицање.
НЕОЧЕКИВАНИ ПРЕОКРЕТ
А онда, ниоткуда, сасвим неочекивано, појавили су се отац и син, Лазар и Петар Ристовски, са својом екранизацијом приче о Краљу Петру и повлачењу српске војске преко Албаније за време Првог светског рата. Иако Краљ Петар Карађорђевић спада у највољеније и најсветлије личности новије српске историје, очекивања од овог филма, барем што се тиче потписника ових редова, нису била нарочито велика, јер су филм од почетка снимања пратиле гласине о политичком протекционизму, креативном непотизму и финансијским проблемима који су изазвали кашњење и померање првобитно заказане премијере. Већ је трејлер филма наговестио да би снижена очекивања могла бити вишеструко премашена, док је сада, неколико дана након свечане премијере, сасвим јасно да пред собом имамо ултимативни патриотски ратни филм за нови миленијум и достојног наследника Митровићевог Марша на Дрину.
Као прво, треба истаћи да Краљ Петар, у техничком смислу, делује апсолутно светски и убедљиво. Све, од фотографије, преко костима и сценографије, до звука и музике је на врло високом професионалном нивоу, а читава продукција одаје утисак филма са далеко већим буџетом него што је стварио био случај (наводно око два милиона евра). Вештом употребом компјутерски генерисаних ефеката, снимањем помоћу дрон-камера и зналачким коришћењем принципа монтаже, учињено је да масовне сцене битака у првој половини филма не делују сиромашно и недоречено, док кадрови преласка снегом прекривених Проклетија одузимају дах и потпуно равноправно стоје уз било шта што је Питер Џексон снимио у својим Господарима прстенова.
На драматуршком плану, млади Ристовски, служећи се као предлошком романом Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, гради причу око остарелог и болесног краља, Карађорђевог унука и прекаљеног ветерана Легије странаца и Балканских ратова, који, иако је пренео краљевска овлашћења на сина Александра, не жели своје војнике, своју децу, да остави на цедилу када је најтеже.
Он полази са војском у повлачење преко Албаније, покушавајући да успут пронађе војника-артиљерца Маринка како би му уручио пар чарапа које му је мајка исплела. То преузето обећање старици, која је већ у ратовима за ослобођење изгубила супруга, има за краља огроман симболички значај, јер се у њему рефлектује свест о величини жртве сваке српске жене и мајке, као и његово настојање да своје војнике спаси непотребног страдања. Сличан мотив употребио је и Стивен Спилберг у Спасавању редова Рајана када је заплет свог филма градио око мисије групе војника да са прве борбене линије спасу редова чија су три брата већ погинула у борбама и на тај начин спасу породичну лозу од гашења.
ПРОВАЛА СУЗА
Не либећи се да покаже сав крвави ужас и насумични, безумни хаос ратовања, Ристовски пажљиво балансира између пацифистичке поруке и слављења херојства српске војске, не допуштајући ниједног тренутка да анти-ратни сентименти баце сенку на незапамћено јунаштво и пожртвованост војника који су само бранили своју отаџбину.У томе му помаже сјајан глумачки ансамбл који оживљава ликове официра и обичних војника, простодушних и жилавих сељака ведрог духа и несаломиве воље, који време у рововима прекраћују картањем и писањем писама својим најмилијима.
Нарочито треба истаћи дечака Ивана Вујића који тумачи лик каплара Момчила Гаврића, најмлађег официра у Првом светском рату који се, након што су му аустроугарски војници побили читаву породицу, са само осам година придружио српској војсци са којом је прешао Албанију и касније учествовао у пробоју Солунског фронта. Сцене између малог Момчила и његовог саборца и заштитника Маринка, који одбија да одустане од њега и по цену сопственог живота, емотивно су најмоћније и најпотресније које је српска кинематографија изнедрила у скорије време.
Велики број присутних у биоскопској сали, укључујући ту и супругу и десетогодишњу ћерку аутора текста, у тим тренуцима није могао да задржи провалу суза. Велика туга пред приказаним страхотама мешала се са страхопоштовањем и поносом због одважности и издржљивости које су красиле наше велике претке у најтежим тренуцима.
ПЕРСОНАЛИЗОВАЊЕ БРОЈКИ
Тешко је преценити значај који овакав филм може да има на морал и дух помало посрнуле и залутале нације каква је тренутно српска. Истраумирана досадашњим углавном негативним приказима Срба на филму, најшира публика има коначно прилику да се упозна и са неким другачијим, далеко племенитијим протагонистима и позитивнијим цртама националног карактера.
Давањем лика, имена и презимена, као и увидом у личне судбине и страшна искушења и страдања српских див-јунака приказаних на великом екрану, они престају да буду само апстрактне бројке у историјским читанкама, представљајући нам се као људи од крви и меса, наши сународници и нечији синови, браћа, очеви и другови, који су одсудним тренуцима били спремни да поднесу највеће могуће жртве за своју и, посредно, нашу слободу.
Нарочито ће за данашњу српску омладину, залуђену паметним телефонима, друштвеним мрежама и испразним хедонизмом потрошачког друштва, деловати отрежњујуће да се суочи са својим врлим вршњацима из неког другачијег, далеко тежег времена и да ће у том суочавању извући поуке у виду потребе поштовања оних вредности на којима је почивало српско друштво у време његовог највећег процвата, а то су пре свега: побожност, храброст, солидарност, пожртвованост, скромност и самопоштовање.
Данас, када је срамна ревизија историје у пуном замаху и када се некадашњи савезници труде да сакрију и омаловаже наш огромни допринос победи у Великом рату, епска филмска прича о Краљу Петру и његовим неустрашивим војницима може да послужи као преко потребна инфузија романтичног и узвишеног родољубља у српску културу и правовремено подсећање на то колико великој нацији заправо припадамо.
Остаје само нада да ће овај пројекат доживети заслужени успех и тиме покренути талас сличних остварења, јер постоји још безброј тема и прича из наше славне прошлости које тек треба екранизовати и филмским језиком приближити савременој публици.
Марко Танасковић
