У Црној Гори је мало тога што није српско. Попис каже да су у Црној Гори 45% становништва Црногорци а 29% Срби док око 25% осталих чине мањине (Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати и Роми).
Док у језичкој структури српски језик говори 43%, а црногорски 37% становништва и још ту додамо 6% оних који говоре бошњачким и босанским долазимо до практично бројке од 80% становништва који говоре српским језиком иако га називају политички коректнијим називом својих етничких заједница.
Можемо закључити да се у Црној Гори од пописа до пописа може догодити да имамо велику флуктуацију становништва из нације у нацију али само на папиру. Црногораца опредељених из егзистенцијалних разлога и Црногораца опредељених политички због власти али и један део који се стварно тако осећа и наравно Срба је 75% укупно. Дакле ништа се ту не мења, само су околности те које диктирају бројност главне етничке групе.
Колико је таква ситуација неодржива види се и на примеру подршке протестима православних верника у Црној Гори. Никоме скоро није пошло за руком да овако уједини Србе а стара крилатица каже Само Слога Србина Спасава и то гледамо на делу широм Црне Горе где по свим градовима можемо видети мирне литије предвођене нашим свештеницима које никада гласније нису говориле да је ово кап превише у чашу жучи.
Да ли су сви они Срби? Херцеговци, Црногорци, Босанци, Славонци, Банијци, Крајишници, Брђани, Шумадинци, Тимочани и разни други. Наравно да не! Има ту увек и Хрвата, Мађара, Словака, Албанаца, Горанаца, Рома, Буњеваца, Русина. Али углавном су Срби па макар како им се звала регионална географска одредница.
Србин атеиста са богатим комунистичким наслеђем и жељом за доживотним уживањем на грбачи народа је решио да прави своју личну цркву у Српској Спарти. Ова реченица би била комична да у њу није уложен сва моћ државног апарата која на силу проводи антисрпску политику против сопственог народа без обзира да ли се он назива Србином или Црногорцем.
Изгледа да је ово корак који је можда корак направљен у правцу пропасти монтенегринске власти. Ако се овде сетимо стиха Слога биће пропаст врагу онда је овде пробуђена нада да ,на литијама које организује Српска Православна Црква на које изађе скоро трећина становништва државе, српски народ се може ослободити још једног злотвора.
Шта год ко мислио али у Србији се води много независнија политика захваљујући Александру Вучићу него што је то био случај до пре пар година. Република Српска је тврд орах, захваљујући Милораду Додику, за западне моћнике али и комшије који би да је пониште и укину а видимо да и у Црној Гори Срби неће мирно и без отпора да гледају како их сваким даном све више понижавају почевши од укидања српског језика преко признања Косова, Уласка у НАТО на превару противно вољи већинске Црне Горе без референдума па све до негације Српске Православне Цркве коју практично желе да униште овим назови законом којом хоће да отму Српском народу и бога. Али тај врховни атеиста је заборавио чувене стихове Тврд је орах воћка чудновата које је написао Србин Књаз Црне Горе и Владика Српске Православне Цркве па је заборавио и да је и он атеиста као данашњи владалац без обзира колики изрод био ипак Србин.
Мираш који себе види као будућег првог монтенегринског свеца је свој јадни живот посветио борби против свега што је српско али та борба му не иде као и ништа до сада у животу. Самопроглашени патријарх у својој празној цркви без верника и без душе и без Бога је само карикатура које ће се и њени креатори ускоро стидети и желети да забораве као што сваки глумац трећеразредног филма не жели да се спомиње у том контексту након неког времена. Тужан изкомплексирани и излапели дедица који пријатеље налази међу усташама и подршку за свој срамотни слепи пут скупља свуда где су непријатељи српског народа унапред је осуђен на пропаст али и спрдњу. Неуспели покушај пливања за богојављански крст у њиховој организацији није успео јер је дошао само један залутали верник. И у тој прилици лажном патријарху не би јасно да се и ту Бог јави и указа му на његове грехе и показа му пут јер само пар километара даље скупише се десетине хиљада верника демонстрирајући веру у Бога али и подржавајући своју једину осам векова стару Српску Православну Цркву. Али и демонстрирајући против политике власти Црне Горе по питању Српског Косова и Метохије. Широм региона Срби се поново сабирају и јасни су у својој подршци браћи у Црној Гори али јасни и у својој намери да опстану упркос свима и упркос свему.
мр Владимир Пребирачевић, директор Српско-Руског центра Мајак
