Ларпурлартизам или л’ар пур л’ар (од француског l’art pour l’art – уметност ради уметности) је естетска теорија која тумачи да уметност нема никакву друштвену или моралну функцију, и да је једини циљ уметничког дела да буде лепо.
Шта би онда у истом смислу била критика ради критике? Критика у најширем смислу означава давање суда или мишљења о некој теми, било оно позитивно или негативно, мада се у нашем поимању речи готово аутоматски реч „критика“ перципира као нешто у старту лоше и негативно.
Зашто је то тако, то је једна страна медаље, друга је да је то тако свиђало се то нама или не. Дакле, критика ради критике би била изговарање мишљења или давање суда о нечему, само и искључиво да би се о томе дао суд или изнело мишљење, без шире друштвене или моралне функције (што би била конструктивна, конкретна критика, која поред указивања на негативно, даје и „предлог решења“ у виду конкретног деловања) . Критика ради критике има своје „најверније следбенике“ у онима које означавамо као „вечите критичаре“ . То су оне, углавном ситне и маргиналне, групице вечитих „мрачњака“ којима је све лоше, којима ништа не ваља и за које је све пропало, отишло дођавола у бесповратни амбис. Беспотребно је, али ипак сврсисходно, напоменути да се иза овога крије (недовољно вешто) пре свега одусуство жеље за суочавањем са сопственом (не)способношћу за жељено деловање, те из немогућности материјализовања сопствених жеља и идеја, иде се у „крајњу“ крајност, где се право и могућност за исте обесмишљава и ускраћује свима који покушавају ишта слично. На пример, као што је то код мале деце, ако она не могу да имају нешто, не дају никоме другом да то има. Или, играју се само док побеђују, чим почну да губе, узму лопту и оду кући, ускраћујући тако даљу игру и себи и другима.
Критичара ради критике као такве неспорно има у сваком друштву, али међу Србима, рекло би се, пропорционално доста више спрам броја становника него ког других. Једна од главних последица свега тога јесте полувековни живот у једном патерналистичком систему (титоизму) који је желео (макар декларативно) да свима удовољи и да свима обезбеди све, опходећи се према „обичном народу“ (не намерно наравно, али свакако веома интензивно) као према неспособнима да брину сами о себи. Наслеђе тога, да је неко/нешто дужан/дужно да нам обезбеди све што желимо (што је објективно немогуће) , веома је јако и присутно и дан данас. Међутим, да се окренемо сада ка њиховом деловању према другима, јер њихово деловање према себима углавном остаје на тугаљивом самосажаљевању и ламентирању над сопственом судбином (а заправо над сопственом неспособношћу, што себи наравно, никад неће признати) . Из тога произилази њихово опхођење према другима. Вечите критичаре, илити критичаре ради критике као такве, засигурно ћете препознати по томе што никад не повлаче први потез, већ искључиво други, трећи… Никад не иницирају и не покрећу ништа (осим критике као реакције на нешто, што је опет корак број 2,3,5..), ретко кад излажу свој став/мишљење о некој теми. Али, зато се (пре)често окрећу на туђа мишљења и туђе деловање, за које имају штошта „паметног“ да кажу, наравно, не у сврху побољшања тог мишљења/деловања, него са циљем његовог дискредитовања, омаловажавања, срозавања, ниподоштавања, обесмишљавања, исмејавања…
Дакле, само чекају да неко нешто каже/напише/уради, да се свом снагом и силином (које заправо покреће сушта немоћ и мизерија) обруше на то исто, да га опљују, унизе и кажу да то не треба „тако и тако“ , него „овако и овако“ (иако тај део са „овако и овако“ углавном изостаје – јер се плаше да њихов предлог не прође исто као и иницијални, опљуван од стране некога попут њих) .
На пример, неко објави да је донирао хуманитарну помоћ нашем народу на КиМ. Одмах ће се јавити „дежурни критичари“ да кажу, примера ради, „докле више да помажемо то Косово“ , „има гладних људи и по Србији“ , „мора да су се и они ту „уградили“ и узели део за себе“ …
Неко напише неки чланак о актуелној теми, одмах креће салва негативних коментара, почев од тога ко пише, преко тога шта пише, како пише, зашто пише…
Објави неко слику како је дао крв, одмах крећу питања зашто се сликао, зашто је то објавио, шта он мисли да је једини који је дао крв, колико их је дало крв а није се сликало, дао је крв само да би се сликао, он то ради због самопромоције…
Основна поента је да се вечитим критичарима не може угодити, стога не треба ни покушавати. Они ће увек бити ту да попљују „све и свја“ , јер им је то – хоби и често једино „испуњење“ у иначе празном и неоствареном животу. Да нема тога, вероватно би од муке извршили самоубиство. Стога, не треба их мрзети, не, треба их сажаљевати, гнушати се њих и имати благи презир према њима. Најбољи и највећи инат њима јесте продуктивно и плодотворно деловање, које даје општекорисне резултате, јер они, са својим фатализмом, не могу да поднесу „батргање“ Добра јер је Зло по њима одавно победило и све је пропало и отишло дођавола. А није. Једино је, можда, све отишло дођавола ЗА ЊИХ и све је пропало и завршено ЗА ЊИХ, што не значи да је тако иначе, напротив. „Није све пропало, кад пропало све је“ , како гласе познати стихови Рајка Петрова Нога из његове песме „Балада о Ђурђевдану“ . Увек се вреди борити, живети, радити и стварати, не обазирати се на вечите непродуктивне пљуваче и „хејтере“ , који су без интернета и тастатуре – нико и ништа. Јер некоме друштвене мреже служе да покаже шта све ради и чини у стварном животу, а некоме да прикрије истину да ништа у стварном животу не чини и не ради, ван тих друштвених мрежа. И њих ће увек бити, али ће ових што нешто заправо раде и чине, увек бити неупоредиво више, стога се треба увек фокусирати и окружити овим другима, а не овим првима.
Завршићемо речима Вука С. Караџића: „„Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“
Никола Јовић
