Александар Дугин је управо написао коментар о црвеним и белим, левим и десним, који очито у Русији не само да постоје, него и делују заједно:
«Црвени и бели имају заједничког непријатеља – либерале, Запад, атлантизам. Док он постоји, неће бити унутрашњих трзавица. А он постоји. Делује и споља и изнутра. Он тежи да нас подели.
Све међусобне претензије, ако их још буде, изнећемо једни другима после наше Победе. Заједничке Победе. Либерализам је смрт за конзервативца. И за социјалисту. А ако и није тако, онда је он позиција непријатеља или присталице непријатеља, што је исто.
Недавно, током једног важне манифестације Изборског клуба у другом граду, Проханова су представили као „левог конзервативца“. Он се намрштио и почео да прича о Царству Небеском, Империји и традиционалним вредностима.
Мене су представили као „десног конзервативца“. Тад сам се и ја намрштио и почео да говорим о неопходности да се радикално укине капитализам у свим његовим формама и да је Стаљин био изузетна личност. И други у Изборском клубу, и у било којој правој патриотској организацији, тако мисле о себи.
Ето, недавно је Јегор Холмогоров на идеолошкој секцији конгреса Цариградског друштва (куд ћеш десније), одржаном под слоганом Ка Савезу Руског Народа! признао: Почео сам од Стаљина, али сам онда схватио да је ми то једноставно није довољно. Па, то је сјајно. Одлично је почео и одлично наставио.
Из неког разлога, међу нама се етикете десни-леви уопште не држе. Ми смо за Русију, за државу, за богоносни руски народ, и ми смо против Запада, ђавола, глобализације, против диктатуре зеленаша и светских монополиста, против атлантизма.У једном пориву.
Свако има своје нијансе, чак и код двојице десних и двојице левих наћи ће се поводи за свађе и несугласице, па можда и за тучу. Али сада је само једна ствар важна: сломити глобални либерализам, поразити га на Фронту и искоренити га у позадини као мрежу страних агената. А то можемо да урадимо само заједно: истовременим оштрим ударом и слева и сдесна.»
Тако је написао Дугин, који воли Србију и који добро зна колико смо исти, ми Срби и ми Руси. Ми Срби нисмо имали Стаљина, који је победио наци-фашизам, али је Стаљиновој Русији најпоузданији савезник у окупираној Европи била устаничка Србија.
Њу су англосаксонци поделили, завадили, а на крају и тихо преузели. Међутим, ми Срби смо имали Милошевића, са којим је Србија васкрсла, чију Србију није могао да победи НАТО пакт и са којим је Србија помогла Русији да се отрезни и стане на ноге.
А Милошевић је, попут Путина, био изданак и српских комуниста и, још дубље, српског православља. Створио је Социјалистичку партију Србије. Водио је Други Косовски бој и постао нови Лазар.
У Србији се, јасно као и у Русији, чита и види да је социјализам у ствари примена Новог завета у индустријско доба – све су му поставке дошле одатле. И зато је Србија социјалисте Милошевића била пуна љубави, гладна и жедна правде и њени су синови стизали у Царство Небеско.
Хајде да се и ми ујединимо са победницима над нацизмом и НАТО, са Невским, Лазаром, Стаљином и Милошевићем. Тек кад будемо сви у истом строју, победа ће бити наша!