Желећи да умири Хрвате, чији су политичари још од стварања заједничке државе показивали сепаратистичке тежње, краљ Александар отпочео је преговоре са Ватиканом о потписивању Конкордата, уговора којим би био уређен положај Католичких цркава у Југославији. После његове смрти, преговоре је наставио кнез Павле, па је Конкордат потписао
у Риму 1935. године. Требало је још да га ратификује и Скупштина Краљевине Југославије, али је СПЦ повела оштру и гласну кампању против тога. Најгласнији је био патријарх Варанава, који је у новогодишњој посланици за 1937. рекао да је тај документ „атак на последњи бедем српства, на свету српску цркву, уговор са црним поглаваром црне интернационале и позвао народ да се збијемо у редове, као војска божја против војске сатанске “. Власти су забраниле штампање ове посланице поглавара СПЦ.
Одмах после тога, он се тешко разболео, због чега се пронео глас да је отрован, а пошто му се здравствено стање погоршавало из дана у дан, врење у јавности било је све јаче. Милан Стојадиновић, председник владе, био је убеђен
у надмоћ своје скупштинске већине, па ће тврдити да ће Конкордат бити ратификован без проблема. За 19. јул 1937. заказао је гласање у скупштини.
За то време, СПЦ је заказала молепствије за оздрављење патријахра, а потом и литију од Саборне цркве до Храма Светог Саве. Страхујући од нереда, полицијска управа града Београда забранила је литију, уз образложење да „није у складу са црквеним прописима да се литија одржава за било чије оздрављење“.
На позив свештеника народ је изашао на улицу, а та ће шетња верника бити упамћена као „крвава литија“. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална.
Један хроничар бележи: „Преко Улице краља Петра, на горњем углу зграде Народне банке, била је жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенства у црквеним одеждама и народу, псујући поповску и српску мајку. По нагласку се могло приметити да су жандарми Хрвати и Словенци.
У службеном извештају Краљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, изгажена је и светосавска застава. У општој тучи наоружане жандармерије с једне стране и свештенства, у мантијама, и грађана с других страна највише је страдало чело поворке, посебно епископ шабачки др Симеон Станковић, којег су жандарми кундацима оборили на калдрму, са које је, у несвести, пренет у Патријаршију , а потом у болницу.“
Увече, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Бојећи се даље заоштравају односи са СПЦ -ом, Стојадиновић је одустао од спровођења Конкордата. Званично гласило Ватикана пренело је папино саопштење да
„неће бити мали број душа које ће зажалити“ што нису прихватили овај споразум. Има историчара који верују да је и разбијање Југославије 90тих година остварење ове претње …
До данас нису оповргнуте тврдње да је патријарх Варнава отрован.