Опколивши шанац, турски војници потиснули су устанике и продрли у шанац. Устаници су били пред поразом. Увидевши каква је ситуација, да су опкољени са свих страна, да је нестало муниције и да неће моћи још дуго да одолева непријатељу, српски војвода Стеван Синђелић учинио је нешто невероватно, испалио је метак у пуну барутану и тако дигао у ваздух све који су се у том тренутку били у шанцу или у близини.Oвај догађај био је увод у грађење куле чији је изглед по својој свирепости и окрутности превазилазио све до тада виђене призоре.
Непрекидни зулуми јаничара и силна харања, изававали су народну буну, оличену у Првом српском устанку, 1804. године, у Шумадији. И ако су се устаницима придружили и многе виђеније Нишлије, код Ниша није могло доћи до народног устанка због веома повољних сабраћајних услова за концентрацију турских војних снага из Софије, Видина и Скопља. За заузимање Ниша, Карађорђе и устаници нису ни помишљали све док нису постигли завидне успехе код Иванковца (1805. године) и код Делиграда (1807. године).
Након скоро три године од подизања устанка, с пролећа 1807. године дошло је до првог сукоба између регуларне турске војске и устаника, пред Нишем. И ако су српски устаници на почетку добро напредовали, успевши да дођу до Сићева и тамо подигну шанац крај пута Пирот – Ниш, турска регуларна војска, добила је помоћ из Софије, те српски устаници беху потучени.
Након ових борби настало је затишје, Турска се окренула угушавању револуције која је избила у Цариграду, те је остављен простор устаницима да се целе 1808. године наново организују, опереме оружјем и муницијом педесет хиљада војника, подигну две барутане и тополивницу и приме знатан број официра Срба – Пречана и Руса. Тако ојачани устаници одлуче да 1809. годину пређу у офанзивни рат. Повољним условима за напад погодовали су геополитички услови, јер је избио рат између Турака и Руса, те су устаници надајући се нападу Русије на Турску, видели своју шансу у ослобођењу крајева који су били под турском окупацијом.
После ове одлуке, устаници су решавали питања на који начин ће напасти Турке. Међу устаницима постојала су два мишљења, једно народних старешина и друго Карађорђа. Карађорђе је образложио свој ратни план да устаници треба да се концентришу на Ниш и освајање Грделичког и Сићевачког теснаца како би пресекли везу турској посади у Нишу и онемогућили брз долазак појачања из Софије и Скопља. Друго мишљење које је на крају и прихваћено настојало је да се одједном помогне свим потлаченим Србима и преко Дрине и на југу. Тако да је на Ниш послато свега око 16 000 људи. Командант устаника који су се упутили на ослобађању Ниша, био је Милоје Петровић – Трнавац.
Концетрисавши се код Делиграда, устаници су чекали повољан тренутак за напад на Ниш јер је Турски гарнизон у Нишу био све слабији, по неким извештајима испод три хиљаде људи. Све ово погодовало је коначаном обрачуну Турске војске и устаника за ослобођење Ниша.
Добре условима као и у много пута пре тога, претходила је неслога у српским редовима, и то између старешина које су се завадиле на ратном савету. Са друге стране на руку малобројне Турске војске у Нишу ишло је и то што Руска војска није могла да продре на Балкан због изливања Дунава, те је главна Турска војска, која је била концентрисана на Русе, могла да одвоји око двадесет хиљада људи да крену према Нишу. Свађа између старешина, пропуштена шанса за напад и долазак додатних Турских војника знатно су изменили ситуацију, тако да је однос снага пре самог Чегарског боја био значајно на Турској страни.
Пошто су дознали за српску неслогу и слабијем бројном стању, Турска војска се одлучила за силовит напад планиравши да протера Србе са својих положаја око Ниша. Први на удару био је шанац у коме је био војвода Стеван Синђелић са одредом од три хиљаде устаника. Ипак и поред бројчано надмоћнијих Турака, храбри војвода Синђелић и његови борци успели су да одбију три турска јуриша. Таква ситуација разбеснела је главнокомандујућег у турској војци који је тражио од својих војника да заузму шанац или ће им он одрубити главе. Четври јуриш је био још страшнији и крвавији од ранијих, те су Турци успели да уђу у шанац, који је био испуњен мртвима који су пали у претходна три јуриша. Увидевши да им ватрено оружје због близине више није корисно, устаници узеше јатагане, ножеве и тољаге те шанац постаде страшна кланица. Боривши се до последњег човека, у шанцу је остало свега стотинак устаника, те се војвода Синђелић одлучи на један од најхрабријих чинова у српској историји, пуцајући у барутану, пославши себе и своје јунаке у вечност, а турској наневши огромне губитке.
Након што су увидели да свршено са Синђелићем и његовом војском од три хиљаде људи, старешине су напустиле шанчеве и почели су да се повлче, што је довело до великих губитака међу устаницима, јер је турска коњица која је деловала по друмовима пресретала устанике, а оне ван друма пресретала је турска пешадија. И ако је још једна шанса за ослобођењем Ниша пропала, Чегарска битка у историји ће бити позната као камен темљац ослобођења Ниша које су наредне генерације, подизавши се на причама о славном војводи и његовим борцима, ослободиле и вратиле под окриље српске државе.
Да би застрашио Србе и уништи њихову борбу за слободу, Хуршид – паша, нареди да се на источној страни од Ниша, на путу за Пирот сазида једна кула од камена и да се у њене зидине узидају главе изгинулих Срба. Да би кула била још застрашујућа Хуршид – паша издао је наредбу ћурчијама да те главе одеру и одређен број пошаљу у Цариград, као трофеј и показатељ турске победе, док су остале главе биле узидане у саму кулу. Застрашујућа слика глава које су узидане у кулу, ледила је крв у жилама ионако већ намученом српском становништву у Нишу, као и свим путницима који су пролазили кроз Ниш.
У годинама које следе, Ћеле – кула постала је симбол борбе за ослобођење. На стогодишњицу од подизања куле, тада већ ослобођени Ниш, одао је пошту славним јунацима Чегарске битке. Тада је на обележавању стогодишњице било преко тридесет хиљада људи. Данашња Србија се све мање сећа ових славних српских јунака, па се тако на двестагодишњици од Чегарске битке, око само петсто људи појавило да ода почаст славним устаницима, доказујући тиме да је борби за слободу, претходно потребан преображај нас самих, и да је овакво стање апатије и безличности пре свега наша кривица. У нади да ће неке нове генерација Срба, препознати значај саме Чегарске битке и Ћеле – куле, остављамо величанствене речи славног француског књижевника и политичара Алфонса де Ламартина: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви!“
Игор Стевановић
Извор: spoji-magazine.com
