Бернар Анри Леви је познат по томе што је свуда гдје је стигао да промовише идеју либералног капитализма промовисао и рат под фирмом хуманисте који се бори за мир. Није то било само када је у предграђу Париза сагет испред неког зида глумио да се налази на сарајевском насељу Циглане.
Дешавало се то у току вечере у ресторану Клосери де Лила, када је између порције шпагета са тартуфима и боце скупоцјеног вина, слао поруке из „опкољеног Сарајева“.
Чинио је такве ствари у предвечерје агресије на Либију коју су опустошили и опљачкали Француска, Британија и САД. Исто је чинио на Косову, Украјини, гдје год је могао да у име одбране корпорација и властитог богатства брани идеју демократског тоталитаризма.
Радио је то у Сирији гдје, на срећу, више нису на власти они који су тамо ратове сејали од краја осамнаестог вијека! Ипак, највише се истакао у Либији гдје се данас стуација драматично мијења и враћа на стање које више личи на Гадафијеву Либију него на пљачку коју су извели Саркози, Клинтонова, Обама…
Зашто га нема у Венецуели? Због тога што је он распали шездесетосмаш, корумпирани интелектуалац, рутави писац чије књиге које напише у паришком „Кафе д флор“ између два капућина нико више и не чита.
Зато су његове приче о Додику као Путиновом агенту само нови простор за пропагандистичке маневре трулог интелектуалца којег узимају у обзир они који је вјерују да је свјет остао непромјењен, баш као што су, на крају Другог свјетског рата, бранили Њемачку, а Берлин већ одавно пао!
Нормални људи у државама гдје се вјерује у суверену демократију одмахују руком на помен његовог имена и сјећају се филма „Прохујало са вихором“!
Емир Кустурица
