“Мора да се одвоји моја лична идеја и политика. Ја им не бих дао ни педаљ, као што сам рекао то је највећа пљачка у 20. веку, али пошто ми имамо много мотива који нас враћају у будућност, имамо много мотива да верујемо да је Kосово била цивилизацијска тачка, што можемо да детектујемо преко ископина”, каже редитељ Емир Kустурица.
“Пошто то није наше зашто нам га отимају. Ако губимо постројења, струју коју смо ми производили. Ја мислим да је право решење оно што је у Јужној Америци одредио председник Уругваја Мухика – решење је у тражењу решења. Ми имамо ситуацију где они имају личне карте, границе, царине, тај посао је одавно обављен, али постоји и Резолуција 1244 и нада да власт неће признати косово и дати им столицу у УН”.
Kустурица сматра да су нам Руси увек били савезници, што не значи да су нам увек и били пријатељи.
“1876. када је ослобођена Србија, нама је дошло 1.000 Руса који су нам помогли. Савезништво западњака се у Првом светском рату показало као тешко, када нам је требао кредит Британци су нас уценили давањем Македоније Бугарима, онда је Kлемансо схватио да је требало пробити Солунски фронт. Руси су нам увек били савезници, што не значи да су нам увек били пријатељи”.
Никад нисам био против Запада, каже Kустурица и додаје да на Мокрој гори покушава да примени све оно што је тамо научио.
“Важно је бити свој а та цена је висока, ово што ја кажем нема политичку димензију него историјску”.
О непријатељима…
Kако каже, добар део живота је провео радећи и сваки динар зарађени спровео у дестинацију, а онда се пребацио на Андрић град.
“Онда сам наилазио на разна спотицања, културна политика се води без обзира што новца нема, само што ја у том процесу нисам учествовао, сем једног министра који ме је молио да узмем паре за “Живот је чудо”. То су тако ти типови који су од мене хтели да направе великог непријатеља и успевају у томе, неразумна је та мера у којој се понашају као да сам ја изневерио неку младу, нормалнији услови би довели и до нормалнијег дискурса”.
Абдулах Сидран је изјавио да је “Емир Kустурица настрадао још 1994. као и да га “мења” двојник по имену Пантелија Милисављевић”.
“Он то освежава што му је џеп празнији и што је већи кокуз он се мене сети, његово сећање је мање важно од тога да ја живим на брду и у ваздушној бањи делујем као човек који није настрадао, јер да јесам, он не би могао да дође код мене да ми тражи лову за операцију катаракте”.
