У Београду је 13. септембра наступио балет московског Бољшог театра. Значајан културни догађај, како саопштавају извори, остао је непримећен од српске политичке елите, за разлику од једног другог збивања. Уосталом, то можда и није толико важно (премда је симптоматично). Важније је да је токсични српски олигарх, симбол времена и власник групе компанија Пинк, Жељко Митровић, покушао да отвори нову страницу у „културном” животу Србије. Прва представа у његовом позоришту Одеон била је посвећена Луциферу.

Недељом је српски храм крцат. Мушкарци су десно, жене слева. Правила облачења и понашања у храму, у складу с менталитетом, прилично су слободна и опуштена у поређењу са старообредничком благочашћу, на коју сам навикнут. Но, ипак, Срби нису изгубили осећај за светињу. О богословљу се не може са сваким причати, али Ко је Извор живота и према Коме, барем на дан одмора, ваља усмерити пажњу, овдашњи људи добро разумеју. Централна свечаност за већину српских породица остаје Крсна слава – празник у част светог покровитеља рода. Рођендан је на другом месту. Очување таквог обичаја је веома важан момент и показатељ религиозности, показатељ да је српска култура хришћанска; а све кад би била и постхришћанском, онда би била с огромним преосталим утицајем вере у учење Исуса Христа, које је вековима у свести народа.

Политичка теологија, коју редовно прмењују елите Србије, видљива је у обележјима симфоније власти. Видимо да високи званичници путују на службе у манастире (укључујући и косовске), председник се с одређеном периодичношћу појављује на догађајима заједно са патријархом, а Свесрпски народни сабор постао је још један символ јединства духовног и световног дела нације. Овакви акти јачања сопственог политичког деловања привлачењем институције Цркве посредно сведоче о томе шта представља вредност и ауторитет за народне масе. Хтеле то или не, власти су принуђене водити рачуна о томе.

Балет Бољшог театра, који је долетео на гостовање у Београд, хуманитарни је чин мајчице Русије, земље о којој национални мит представља део српског идентитета. „На небу Бог, на земљи Русија“ – речито гласи српска пословица. Руси су стигли у Сингидунум са лепотама „Лабудовог језера“ Чајковског, „Успаване лепотице“ и „Пикове даме“. Руси су позвали браћу Србе да се дотакну узвишеног блага уметничког дела насталог у светлим данима живота Руског царства.
Жељко Митровић је написао драму „Лу” и представио је на отварању свог позоришта. То је љубавна прича, али и борба између добра и зла; у средишту приче је Луцифер, принц таме, којег пријатељи зову Лу. Цакано, зар не? Одмах се сетих церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу, где је пали анђео био централна фигура театрализоване представе. Сетих се и других суманутих спектакала глобалиста које су приређивали пред очима целог света.

Чему све то? Да се кроз уметност у човекову свест „протуре” симболи који ће код „пастве“ стварати потребне образе (=представе). Потребни образи мењаће слику света, систем убеђења и вредности, архетипове, обрасце понашања и вектор смисаоне усмерености живота. То је прекодирање ДНК, које се изводи путем образа.
Образ је један од централних појмова хришћанске културе. Када изговоримо фразу „образ Божји“, у нама се јавља одређени асоцијативни низ. Чак и ако смо далеко од црквеног живота, највероватније ће један од синонима наших асоцијација бити реч „светост“. Светост се може схватати као највиши степен људске добродетељи, доступан кроз сједињавање с Извором Апсолутног Добра. Зато је у хришћанству појам образа толико важан, а зидови храмова окићени иконама или осликани иконографским сижеима. Икона је богословље у бојама, подсећање кроз слику на то према каквом образу себе човеку ваља да тежи – светоме, максимално удаљеном од зла и повезаном с Извором Апсолутног Добра.

Другим речима, духовна битка јесте борба за пажњу. Оно чему посвећујемо повишену пажњу, или оно што заокупља нашу пажњу и тера нас да му се кроз успомене враћамо, образује наше мисли. Ми се тим хранимо и (често несвесно) у себи образујемо начин размишљања и начин нашег будућег деловања. Уметност предњачи у гранама у чији задатак спада обликовање човека – кроз моћне сликовне подстицаје које „упадају” у свест и тамо пуштају своје изданке.

Зато се може разумети каква се „скулптура ваја“ од човека нашег доба – довољно је погледати ликове у биоскопу, књижевности, ликовној уметности, на музичкој сцени. Понекад је ово достојно и заслужује подражавање, али чешће се (међу оним што је доступно широј јавности) запажа намерна деградација образа јунака, његових идеала и архитектуре живота. Томе, заправо, и воде одређене „елите, показујући кроз протекционистичка „уметничка дела“ оно што за њих представља вредност.

Луцифером је (лат. Луцифер је – „лучоноша“; од lux – „светлост“, и fero – „носим“) у римској митологији називана персонификована јутарња звезда. Иако генеза поређења образа јутарње звезде у хришћанској литератури није увек била категорична, већ, штавише, и опречна од епохе до епохе, може се рећи да се у масовној свести име Луцифера чврсто везује за Сатану, концентрирано оличење зла. Ако концентрирано оличење зла постаје главни јунак мјузикла, рекло би се да се могу наслутити мотиви оних који такву представу дозвољавају у свом позоришту.

Назив позоришта Жељка Митровића, узгред, свој назив вуче из Старе Грчке. Одеоном је називана зграда за певачка и музичка такмичења. Исто име носи и позориште у Француској, чији настављач Митровић, очигледно, има велику жељу да буде. Француски Одеон, пак, данас носи назив „позоришта Европе“. Природно, не оног конзервативног и традиционалистичког Старог света, већ света новог, чије су елите изабрале луцифера-сатану за свог покровитеља.

Срби често оптужују Жељка Митровића да је деградација омладине (и друштва у целини) у земљи и један од кулминационих тренутака тог процеса, масовна стрељања у мају 2023. године – заслуга олигарха. Телевизија Пинк је упориште за проповедање најнижих људских порока. И то је један од најпопуларнијих канала у Србији.
Наши извори говоре и о учешћу бизнисмена у испорукама дронова (које његова фабрика производи) Оружаним снагама Украјине, али ми немамо право то тврдити, јер не поседујемо чврсте доказе. Као што сам на почетку поменуо, Митровић је символ времена и синоним за оно најодвратније што данас постоји у Србији. Не чуди што је на свет донео мјузикл, чији је главни лик Луцифер, а Митровић лично је учествовао и у писању сценарија.

Стање високе културе у Србији и који буџети се за њу издвајају, колико је она данас уопште занимљива поседницима значајног капитала – прича је за себе. Али рећи ћу да је ситуација далеко од ружичасте. И заиста талентованим ствараоцима, који су године живота дали да речима, бојама или музиком опевају узвишена осећања у срцима људи, уводећи их у небеску светлост истинске уметности, помажући им да се препороде и досегну нове висине духа, данас, безусловно, крајње недостаје подршка. А управо од њих зависи обликовање будућности, чији образ се гради или кроз узвишеност или кроз нискост. Можда је ово самоуверено остваривање плана који се самоуверено и централизовано спроводи у различитим деловима света већ више деценија, ако не и столећа.

Окретање Србије Западу, о коме се у последње време све чешће говори (а које, заправо, далеко од тога да је јуче почело), дешава се у свим областима, не искључујући духовну. Запад, узгред, у православној традицији јесте место одакле ће доћи Антихрист, насупрот Христу који се везује за Исток, страну света на којој излази сунце. Храм се никада не гради с олтаром према западу, мада га могу окренути и ка северу, и ка југу, када не постоји могућност да се молитвени простор уреди строго окренут ка истоку. Стога се отрцана фраза о „западним вредностима“ у есхатолошком контексту чини потпуно заокруженом и јасном.

Превео: Драган Буковички