На обновљеним преговорима са представницима Београда, приштински званичници покушали су да добију нешто што им не припада и то им није пошло за руком. Али, европски посредник Мирослав Лајчак спрема „документ“ због којег би нам, уколико га не потпишемо, поново запретили санкцијама, каже Милован Дрецун.
Народни посланик и бивши председник скупштинског одбора за Косово и Метохију објашњава за Спутњик колико је тежак и мучан процес преговарања са приштинским званичницима. „Када су се састали председник Србије Александар Вучић и такозвани премијер Косова Авдулах Хоти, албански представник је у једном тренутку покушао да нам прода причу о ратној одштети све док му Вучић није жестоко одбрусио. Након тога, Хоти се жалио Мирославу Лајчаку да му Вучић прети али је остало то да нема говора да ћемо наставити разговоре о ратној одштети,” илуструје Дрецун.
Албанци искључиво желе да се разговара о томе да Србија призна независност Косова или о неким елементима који би, према Дрецуновом мишљењу, могли да се протумаче бар као посредно признање.
Када се разговарало о несталима, додаје он, они су тражили отварање полицијских и војних архива, наша страна је била спремна на то али смо тражили реципроцитет. Али, они негирају да имају архиву ОВК.
„Тек када је Марко Ђурић, у експертским разговорима, ставио бројна документа са доказима на сто, Скендер Хисени је признао да архив заиста постоји али се већ после пола сата предомислио и опет почео да негира,” каже Дрецун.
Санкције ако Београд не прихвати Лајчаков „документ“?
Занимљиво је, сматра наш саговорник, и Лајчаково понашање на којег се у овим преговорима највише ослања Берлин – он жели да косовски проблем реши ако је могуће до јануара. Убрзава тако што, на пример, узме питање расељених и онда на један папир напише пет, шест реченица у којима само констатује да би о том питању стране требало нешто да ураде без икакве обавезујуће одредбе за Приштину.
„Мислим да он жели да се постигне низ договора о економској сарадњи, слободном протоку људи и капитала, расељенима и несталима. Након тога, он би да дода по неку реченицу и да дефинише све на једном папиру као свеобухватни споразум о нормализацији односа. Такав „документ“ би бацио на сто уз речи да ће нам уследити санкције ако га не прихватимо,” предвиђа Дрецун.
Вратити цео процес у Уједињене нације
Дугогодишњи дипломата, саветник делегације у Рамбујеу и амбасадор Бранко Бранковић каже да приштинска страна жели да створи што више тензија до 7. септембра како би привукли пажњу западних земаља, а пре свих Сједињених држава. Мишљења је да Европска унија Србији нимало не помаже од када је преузела преговоре и да је Лајчак постављен да уради одређени посао. Он сматра да Србија треба интензивно да размишља на који начин преговарачки процес из Брисела да приближи УН.
Дрецун сматра да ЕУ неће прихватити могућност да се одрекне посредничке улоге, а ми бисмо онда као страна која опструише преговоре могли да будемо оптужени за евентуални неуспех разговора и поново суочени са санкцијама.
„Нешто што није реално, не треба да покушавамо да радимо”, рекао је он.
Ко је за, а ко против разграничења?
Када се говори о евентуалним моделима решавања косовског питања, Немцима, каже Дрецун, никако не одговара разграничење, јер сматрају би то била подела између Албаније и Србије, што би довело до стварања велике Албаније која би била под доминацијом САД и Турске. Он наставља да би разграничење био пораз Ангеле Меркел која је лично потписала признање Косова у овим такозваним границама, а трећа ствар јесте да се Немци прибојавају да би питање поделе Косова било увучено у геополитичко сучељавање Русије и САД. Немци страхују и да би после евентуалног решавања албанског националног питања било тешко одбити захтев да се реши и српско национално питање.
Бранковић сматра да они који су нас бомбардовали сада морају да нађу излаз како то да оправдају али да Србија пред њих треба да изађе са предлогом о свеобухватном решењу које неће подразумевати признање косовске независности. „Узмимо на пример 1945. годину када су формиране УН, тада је Совјетски Савез имао три столице у тој организацији – Белорусију, Украјину и Русију. Зашто ми не бисмо могли да идемо следећим путем – да Косово остаје да је у Србији али да Косово и Метохија по преседану из 1945. добије столицу у УН. Унутар КиМ би требало направити два кантона па би се у УН на сваке четири године смењивали албански и српски амбасадор,“ предлаже наш саговорник.
На тај начин, објашњава Бранковић, Космет остаје део Србије, а све велике силе би биле задовољне, јер је Косово добило ту столицу у УН-у.
(Спутњик)