Руски министар спољних послова дао је оштру изјаву у којој је директно оптужио Сједињене Државе за покушај нарушавања мировног процеса у Донбасу и овога пута није иронично користио познати израз „наши западни партнери“.
Према Сергеју Лаврову, иза кијевског демарша, који је одбио да повуче снаге дуж читаве линије контакта, стоје Американци.
Изгледа као тактика којом руски министар спољних послова покушава да угура клин између Сједињених Држава и Европске уније, а та тактика би могла да делује.
„Нећу открити велику тајну, али знамо да је такав став украјинска делегација на ”самиту нормандијске четворке” у Паризу заузела на инсистирање Вашингтона, који не жели да се реализује уговор из Минска. Очигледно је да је одржавање овог сукоба, у одређеној контролисаној фази, у интересу Сједињених Држава, с обзиром на његове геополитичке намере и визију постсовјетског простора“, рекао је Сергеј Лавров у интервјуу за Руску газету.
Лавров, наравно, није открио велику тајну. Чињеницу да су Американци заинтересовани за саботирање мировног процеса у Украјини су руски функционери више пута истицали. Око те тезе се чак развила и одређена национална митологија, према којој Вашингтону треба нестабилна и ратоборна Украјина да би “задржавала Русију”, на шта Лавров алудира када говори о “геополитичким намерама“ и америчкој „визији постсовјетског простора“.
Међутим, изјава руског министра спољних послова занимљива је из другог разлога. Тешко је присетити се случаја када би се та теза изразила тако директно и на тако високом нивоу из Москве. Обично то кажу новинари и други коментатори нижег ранга, нудећи при томе приличан удео теорија завере.
У исто време, дајући интервју, Лавров је врло добро знао да ће Запад обратити пажњу на његове речи, јер су тема и тврдња такви да је Западу тешко да остане суздржан.
Такође је важно напоменути да оптужбе нису нејасне. Лавров говори о „утицају“, „уверавању“ и „саботажи“, што су врло специфичне оптужбе на рачун Американаца, иако они званично не учествују у процесу из Минска, док с друге стране блокирају његове јасне и практичне иницијативе. У овом случају то је било повлачење војних снага дуж читаве линије контакта у Донбасу.
Можда се чини да таквим пооштравањем формулације Лавров покушава да спаси Споразум из Минска од деструктивног утицаја америчке управе, али може бити и да је игра коју игра пуно сложенија и да следи више глобалних циљева.
Наравно да дуго можемо расправљати о „задржавању Русије“ путем Украјине, набрајајући многе разлоге.
Ипак, ситуација с америчким уплитањем у украјинске послове надилази пуко „обуздавање Русије“. Сада се Украјина претворила у бојно поље између супротстављених америчких табора, а мотиви „генерала“ тих табора су пуно важнији од геополитичког сукоба с Русијом.
Иза покушаја Американаца да утичу на украјинску политику често уопште не стоје амерички национални интереси и сложене геополитичке стратегије, већ је реч о великом новцу и страху за њихове каријере.
Појавом Трампа у Белој кући ситуација за демократе, који су Украјину узели за своју колонију, постаје сложенија, док је у Украјини створен паралелни систем власти.
Односи с Kијевом и Москвом су за Трампа постали токсична тема, тако да он има све мање жеље за везе са обе престонице, а кључни људи на терену, пре свега бивша амбасадорка Мари Јованович, наставили су с радом у корист Демократске странке.
Сада о томе говоре сви амерички медији одани републиканцима, а сам Трамп, закључујући случај опозива, кренуо је у другу фазу чистке у Стејт департменту, а први су се на удару нашли људи задужени за Украјини, Мари Јованович и Kурт Вокер.
Још једна порука, оставка „десне руке“ председника Владимира Зеленског може бити део овог процеса.
Све ове препирке, корупцијски скандали и покушаји да се оба табора реше „украјинских актера“ за Сједињене Државе су тренутно много важнији од питања рата и мира у Донбасу. Другим речима, све то може бити игра за или против Зеленског једне или друге стране, а не геополитика или сукоб с Русијом у његовом најчишћем облику.
Споразум из Минска могао би да постане колатерална жртва међусобне борбе два супротстављена америчка табора, јер је у њој већ пала прва жртва, споменути пропали покушај удаљавања две армије од линије контакта.
А Зеленски, који је у почетку био за “одлучне кораке на путу ка миру у Донбасу” и који је имао прилику за то, сада је ођедном утихнуо.
То ствара повољну ситуацију за Русију, а Лавров је то препознао и искористио, неочекивано формулишући стари проблем на нови начин.
Није време за туговање за Споразумом из Минска. То време је већ прошло, јер ако пажљиво погледате тачке споразума, постаје јасно да је његово коначно спровођење практично немогуће. На пример, немогуће је замислити учествовање странке Десног сектора на изборима у Донбасу, а овај споразум на крају предвиђа и то.
Односно, мировни процес је у почетку био осуђен на застој, са или без помоћи Американаца.
Треба се припремити за највероватнији сценарио, али то је онај у ком ће се сукоб у Донбасу замрзнути у годинама које долазе, као што се догодило с Придњестровљем. То аутоматски значи задржавање америчких санкција. Али, будимо искрени, чак и без Донбаса је очигедно да САД неће уклонити санкције против Русије, јер су оне вредан алат за бескрупулозно такмичење на тржишту, барем енергената и оружја. Те санкције, ако не заувек, онда ће на снази бити још дуго времена, без обзира из које странке долазили амерички председници.
Али Европа је друга ствар. Русија је пре свега заинтересована за окончање рата са санкцијама с Европском унијом. То је за Москву много важније, вредније и што је најважније, барем теоретски је могуће.
У контексту претходно наведеног, лако је замислити како ова ситуација изгледа за земље Европске уније, која је, за разлику од Сједињених Држава, мотивисана за решавање војног сукоба на својим границама и обнову нормалне трговине с Русијом.
Једини који то не желе су Пољаци и балтичке републике, иако потоње са све мање жара и уз прикривено јачање билатералне трговине с “агресором“, чак и у сектору течног гаса.
Изгледа да су Американци из себичних интереса одбацивали сваку еуропску мировну иницијативу, које лично воде најутицајније вође у Европској унији, Ангела Меркел и Емануел Макрон.
Европљани виде како сваки њихов труд пропада искључиво због напора Американаца и утицаја оба табора из Вашингтона на Kијев. Европљани су сведоци нелојалне америчке конкуренције на свом тржишту, а најочигледнији пример је гасовод „Северни ток 2“.
Они разумеју да су у условима хроничног сукоба у ком Европа губи новац, а амерички политичари и корпорације добијају екстра профит. И заправо се Европљанима све то нимало не свиђа, што се види из критика које је Берлин упутио Вашингтону и откривању лошег односа који се у последњих годину дана развио између Макрона и Трумпа.
Истакавши читавом свету како су Американци ти који штете европским мировним напорима у Украјини, а кроз то и европском пословању с Москвом, руски министар спољних послова покушава да продуби постојећи јаз неповерења и непријатељство које карактерише некада уједињени Запад. Циљ је јасан и Сергеј Лавров покушава да одвоји Сједињене Државе од Европске уније.
Играње на ова противречја и уништавање западног проруског савеза, демонстративно проглашеног 2014. године, је руски стратешки интерес. Управо на то, а не на спровођење Споразума из Минска, који се од почетка сматрао ништавним, Москва треба да фокусира своје напоре. Пукотина у односима ЕУ и Сједињених Држава већ постоји, само је треба проширити.
