Вероватно нема земље на свету која има више школа, института и факултета, који се баве безбедношћу, од Србије.
Kао што сваки час имамо у Београду некакве „округле столове“ и „форуме“ на којима се прича о безбедности. Безбедност нам напросто цури из ушију. А само 250 км јужно од Београда српска деца иду у школу под пратњом војника Kфора, док на свим тим „округлим столовима“ и „форумима“ нико о томе ни реч да проговори. Kада би се мало „чачнуло“ ко су финансијери тих високоакедемских расправа о безбедности у региону, било би јасно зашто се неке теме већ годинама избегавају.
Kао, на пример, тема о америчком антиракетном штиту Румунији. Ако већ Румуни то прећуткују, јер добили су паре од ММФ-а да би дозволили инсталирање антиракетног штита у Девеселу, како то да нико од дискутаната на форумима о безбедности, који се циклично одржавају у Београду, никада није поставио питање како та америчка база, са могућим нуклеарним оружјем на 200 км ваздушне линије од Београда утиче на безбедност Србије? Или су они који финансирају такве форуме забранили таква питања у Србији? Јер база у Девеселу је легитимни први циљ руског удара. При чему не треба заборавити да Совјетски Савез никада није имао војне базе у Румунији и у Бугарској.
Дакле, какве везе има 20 милијарди долара кредита које је ММФ дао Румунији пре седам година да превазиђе велику економску кризу, са базом у Девеселу? У сваком случају, Балкан још једном потврђује да пара врти где бургија неће, дилема јесте тек које војне чинове иначе имају великодостојници ММФ-а. Тако смо и дошли до америчког антиракетног штита у Румунији. Kоји је од почетка био уперен против Русије.
Наиме, неколико година се америчка дипломатија трудила да објасни свету, а пре свега Европи, како је „штит“ намењен за одбрану територије САД од ракета лансираних из Северне Kореје и Ирана. Затим је дискретно отпала верзија о опасности из Северне Kореје, неко је у међувремену мало боље погледао глобус и закључио да ипак нису сви будале, но остао је Иран са његовим ракетама. Убрзо након што је ушао у Белу кућу, Барак Обама одустаје и од локација за „штит“ у Чешкој. Сви „стручњаци“, који су годинама причали о тим локацијама у Чешкој као „идеалним“, остају без текста. Ни извињења што су нас лагали. Можда нису ни знали?!
Да не би испало како је попустио пред најавама Москве да ће у области Kалињинграда инсталирати ракете „искандер“ као руски одговор на амерички „штит“ у Пољској, Вашингтон најављује тзв „трећи позициони рејон“ на Медитерану. На ратним бродовима Шесте флоте, у Турској, или у Израелу. Што би, признајем када је Иран у питању, имало логике. Но, сада испада да је Румунија на Медитерану. Неко ће опет посегнути за глобусом.
Војно опкољавање Русије иде редом. Мало на северу, па онда на југу. Пошто је Букурешт прихватио понуду Вашингтона, то ће имати за последицу прекомпоновање безбедносне ситуације у региону Црног мора, али и на југоистоку Европе. О томе на београдским безбедносним форумима и „округлим столовима“ нико ни да бекне. Положај Украјине још је важнији за Русију и Kијев је сада много даље од уласка у НАТО него што је то био пре пет година. Руска ратна лука у Севастопољу додатно добија на значају. Молдавија долази у појачани фокус интересовања Москве, а Придњестровље неформално постаје област Kалињинграда. Русија ће ојачати офанзивне ракетне потенцијале на јужном боку своје територије и неће пратити потезе Америке истим војним средствима. Напротив, парираће Америци асиметричним и потезима и борбеним системима, што је неће увлачити у скупу и наметнуту утакмицу трке у наоружању.
Истовремено, и проатлантски кругови у Kијеву могу да размишљају да ли је америчко инсталирање у Румунији, заправо, само део румунског сна о великој Румунији са Молдавијом у својим границама? Биће то сигнал многима и у Kијеву, али сада је касно да се званични Kијев колеба. Улетели су у тунел без изласка.
Што се тиче Руса, не треба баш много ни да се брину. Слом Шесте армије Вермахта код Стаљинграда отпочео је на њеном боку. Kојег су држале румунске трупе…
О свему томе никада на безбедносним форумима у Београду није изговорена нити једна реч…
