Поред тога што самопроглашеном „прелазном председнику“ Венецуеле Хуану Гваиду недостају политички и правни легитимитет, као и новчана средства, недостаје му и моћ. Због тога моћ покушава да нађе у војсци.
У емисији „На нишану Лазанског“ дипломата, бивши амбасадор СРЈ у Мексику Душан Васић са Факултета за пословне студије и право и Срђа Трифковић, публициста и историчар, разговарали су о ситуацији у Венецуели — хоће ли венецуеланска војска остати верна председнику Мадуру и да ли је пројекат државног удара у Венецуели пропао. Телефоном се из Мексика јавио Дејан Михаиловић, професор на Технолошком институту Монтереј.
У томе што се и председник Мадуро и самопроглашени „прелазни председник“ Хуан Гваидо обраћају војсци, према Васићевим речима, нема ничег чудног.
„Самопроглашени вршилац дужности председника покушава да надокнади оно што му недостаје. Недостаје му политички легитимитет, правни легитимитет, недостају му новчана средства и недостаје му моћ. Где тражи моћ? Покушава да је нађе у војсци. Зашто? Па он нема неку велику подршку. Када погледате број демонстраната који је изашао на улице, при чему Мадуро није забранио демонстрације, то је веома мали број у односу на 30 милиона становника Венецуеле“, каже Васић.
Војска је у Венецуели традиционално на страни шефа државе, додаје он.
Према Трифковићевим речима, ситуација у Венецуели већ је виђена на кијевском Мајдану.
„Овде имамо пример како западни савремени постмодерни свет функционише у ствари по лењинском принципу. Лењински принцип је да је сваки чин оправдан и прогресиван уколико доприноси напретку пролетерске револуције и маршу прогреса ка бескласном друштву. Другим речима, убиство царске породице и још два милиона цивила у грађанском рату и све оно што је Ђержински радио са Чеком, било је савршено О.К. На исти начин, данас се у западном свету вреднују исходи, а не процеси“, каже Трифковић.
Легалност чина којим се Хуан Гваидо прогласио за председника Венецуеле није важна, јер води исходу који је на Западу жељен, сматра он.
Чињеница која Мадуру не иде у прилог, каже Трифковић, јесте то да је утицај САД у Латинској Америци битно порастао у односу на претходни период.
„Не бих се уздао да ће оружане снаге Венецуеле остати принципијелне, чврсте и доследне до краја. Искуство са латиноамеричким оружаним снагама говори да су то често и самослужеће, на свој начин, олигархијске групе високих официра који, на крају баладе, увек процењују шта је за њих најбоље, а не за нацију у целини“, сматра Трифковић.
Од 32 министарстава, колико има венецуеланска влада, 12 је под директном контролом војске. Последње које је прешло под њену контролу је министарство за нафту, што Васић тумачи тиме што је доказано да је у том министарству било највише корупције.
Говорећи о томе хоће ли венецуеланска армија наставити да подржава Николаса Мадура, Дејан Михаиловић подсећа на први (неуспели) покушај државног удара у Венецуели, против покојног председника Уга Чавеза, априла 2001.
„Војска је у оно време била превртљива, да тако кажем. Међутим, када је касније на видело испливала воља народа, Чавез је победио и вратио се на место председника. Мислим да у овом моменту не постоје индиције у било ком делу елитних јединица Венецуеле да се приклоне самопроглашеном председнику. Мислим да ће војска остати на страни устава и председника Мадура и мислим да је у том контексту нереално да дође до неког државног удара који би проузроковао крвопролиће, масовно насиље на улицама и тако даље“, каже Михајловић.
Саговорници Мирослава Лазанског категорички тврде да америчка војна интервенција на Ванецуелу не долази у обзир. Америка више воли да користи проксије, каже Трифковић.
„У овом тренутку не верујем да ће бити било каквог покушаја директне или индиректне војне интервенције, јер управо је то оно што би Мадуру дефинитивно ишло наруку“, каже он.
Америка ће, предвиђа Васић, покушати да неког другог гурне у интервенцију или ће пустити Гваида да покуша да за своје циљеве придобије војску.
