Војно-политички коментатор Мирослав Лазански сматра да не треба веровати обећањима западних центара моћи, усменим договорима, па и писменим споразумима, његову колумну за Политику преносимо у целости:
Италијански официри из састава Кфора терају нас да убудуће пажљивије читамо новине. Само сам у дилеми које новине да читамо – оне које излазе у Приштини или оне које излазе у Риму. Будући ће они све следеће акције јединице Росу на северу Косова најављивати преко новина. Телефон, факс, мејл, то у Кфору вероватно и не користе. Само новине.
Можда нас убудуће упуте да пратимо и зидне новине у команди Кфора, јер зидне новине ће тачно најавити где ће припадници Кфора следећи пут да ударе против криминала и корупције на северу Косова. Будући да криминала и корупције дефинитивно нема у остатку Косова. Јер тамо таквих акција није било.
Да ударе са 67 оклопних возила, плус још десетак у резерви. Скоро као генерал Патон у инвазији на Сицилију. Чак ни “Коза ностра” у својој пуној снази и активности на Сицилији није никада заслужила удар снага од 67 оклопних возила. Испаде да су Срби на северу Косова најопаснији Срби на свету. После свега мислим да се италијански командант Кфора сада осећа као фелдмаршал Монтгомери кад га је Патон предухитрио у освајању Сицилије. У најмању руку кисело и глупаво.
Лажи су страшније од пројектила “томахавк”, а србофобија је за нас врло болно питање. Медијске манипулације и психолошки рат против Југославије и Србије таксативно је описао француски новинар Жак Мерлино у књизи “Истину о Југославији није увек паметно говорити”, још пре 20 година, док је управо пре 20 година Радио Канада објавила причу о случају наводног масовног силовања жена у околини Тузле за време рата у БиХ од стране Срба.
Један канадски новинар кренуо је за Тузлу да направи репортажу о томе и на око 50 километара од Тузле речено му је да се у једној средњој школи налази 4.000 силованих жена. Када је пришао граду на неких 20 километара, број силованих жена смањио се на 400, а у предграђу Тузле, у једној кафани, већ су му тврдили да је било силовано 40 жена. У самом граду новинар је једва нашао четири жене које су пристале да дају изјаву о силовању.
Наравно да је било и оних силованих жена које то нису хтеле и да потврде, али манипулације бројкама говоре да је на просторима бивше Југославије прво силована, па онда и убијена – истина.
То посебно важи за Косово, где западни центри моћи свесно игноришу чињенице, аргументе и међународно право користећи се једним јединим сопственим аргументом, а то је војна моћ НАТО-а.
Бивши британски амбасадор у УН Џон Томсон написао је у августу 1993. године чланак за “Индипендент”:
– Ако Срби одбију наше предлоге у Босни треба онда да подржимо Албанце у етничком сукобу са Србима на Косову тако што ћемо Албанцима пружити подршку споља, онако како су је добијали Авганистанци у време рата са Совјетима. Морамо јасно ставити до знања Београду да ће, уколико не прихвати западне услове мира у Босни, албански герилци на Косову бити наоружани оружјем из Албаније, а сваки српски акт одмазде биће сигнал за ударе НАТО-а по Србији. То је политика око које НАТО треба да се уједини, да НАТО добије кључну улогу у Европи без великог ратног ризика и да тако покаже своју вредност и после хладног рата. Ту праксу могли бисмо касније да примењујемо и на другим местима у свету кад год дође до кризних ситуација, свуда где можемо да комбинујемо хуманитарност и спољну политику.
Текст је објављен у августу 1993. Наши политичари очито тада нису читали “Индипендент”. Где је све јасно речено и најављено. Па је Запад пружио војну подршку ОВК на Косову, иако су Срби у Дејтону прихватили мировни план за Босну. Што значи да обећањима западних центара моћи, усменим договорима, па и писменим споразумима не треба пуно веровати. Преварили су Русе у вези са ширењем НАТО-а, зашто не би преварили и Србе?
Негде крајем 1994. бивши амерички председник Џими Картер стигао је на Пале, да види како да се заврши рат у БиХ. Пристао је да лобира за “српску ствар”. Наравно, не џабе, добио је милионче долара, плус жути џемпер који му је исплела госпођа Караџић. Чим сам видео да је џемпер жут, одмах сам знао да је ствар начисто пропала. Јер је и Геншер у сумрак Југославије парадирао на овим просторима управо у жутом џемперу. Па и Ђани де Микелис. Све екипа у жутом. Ту нема среће.
Дакле, шта је Србима на Палама обећао Џими Картер за милионче долара и жути џемпер? Размену територије, да Срби напусте западне делове Босне, а да добију комплетан источни део Босне. Да Срби напусте Дрвар, Јајце, Кулен Вакуф и остало, а да добију Горажде, Сребреницу, па чак и Тузлу. И Срби повукоше власт из тих места на западу Босне, прво се евакуисала власт, па војска и на крају и народ.
Када су Срби са Пала од Картера затражили да се испуни и други део “дила” одговорено им је да су “они више пута заје…. Американце, па могу и Амери једном Србе”. Картер милионче и жути џемпер никада није вратио. Јер није луд, за разлику од оних на Палама који су му то дали. Причу знам из прве руке, макар сада сви то негирали.
Поука: Кфор на Косову није статусно неутралан, јер Кфор прима наређења од команде Јужног крила НАТО-а из Напуља. А Јужним крилом НАТО-а командује амерички адмирал, баш као што је и врховни командант НАТО-а у Монсу амерички генерал. А САД су признале Косово…
