Минхенска безбедносна конференција на видело је изнела раскол у западној породици. Расцеп у трансатлантским односима више је у наговештајима, него што је политичка чињеница, али први пут је тако уочљива и драстична у својој појави.
О резултатима последицама новог безбедносног скупа у Минхену у емисији „На нишану Лазанског“ говорили су историчар и публициста Срђа Трифковић и дугогодишњи дописник листа „Политика“ из Немачке Мирослав Стојановић.
Безбедносни форум у Минхену, према Стојановићевом мишљењу, није донео тако радикалну и драматичну ситуацију као што је била она из 2007, када је руски председник Владимир Путин објавио крај америчке светске хегемоније, али је ипак донео нешто ново.
– Донео је раскол у западној породици, далеко већи него што је икада био, готово фронталан, готово на свим пољима и на свим тачкама. То је чињеница која је обележила овогодишњу конференцију у Минхену. Она јесте нека врста политичког сеизмографа не само за политичку атмосферу у свету, него и за струјања, тенденције и наговештаје онога што би могло да уследи – објашњава Стојановић.
Америчка делегација никада није била бројнија на Минхенској конференцији као што је била ове године, а кинеску делегацију је предводио члан Политбироа задужен за међународне односе, што је према кинеској политичкој хијерархији виша функција од министра спољних послова, наводи Стојановић.
Расцеп у трансатлантским односима више је у наговештајима, него што је политичка чињеница, али први пут је тако уочљива и драстична у својој појави, каже Стојановић.
Као члан америчке делегације појавио се и бивши амерички потпредседник Џо Бајден. Његов долазак у Минхен порука је да се поборници неолибералног консензуса у америчком естаблишменту нису предали, сматра Трифковић.
– Другим речима, да им стави до знања да Трамп може грешком да дође и пре или касније да оде. Али што се естаблишмента унутар Вашингтона тиче, да су и даље поборници атлантског мултилатерализма, поборници ЕУ, према којој је Трамп изразио скепсу и, наравно, НАТО-а заувек – каже Трифковић.
Бал вампира, речи су којима Трифковић описује Безбедносну конференцију у Минхену. На њој су се окупили поборници неолибералног консензуса, који је свој врхунац доживео бомбардовањем СРЈ 1999. Ту су били и поборници таласократске и атлантистичке Европе у којој је заувек Немачка подређена Вашингтону и не истражује геополитичке могуц́ности диверсификације својих односа са другим земљама.
Према Трифковићевим речима, раскол који се догодио у Минхену јако је добродошла ствар, јер Трампова парола „Америка на првом месту“ не подразумева хегемонистичку политику, већ то да Америка спознаје своје интересе и глобалне обавезе, као и то да се више не везује за флоскулу о заједничким вредностима између Западне Европе и САД, јер тих заједничких вредности у ствари нема.
– Поборници европско-бриселског концепта желе отворене границе, тако да чак и имигранти окривљени за силовања и убиства у Немачкој не могу да буду протерани… Они, рецимо, осуђују Орбана или Салвинија или Пољаке због тога што желе да заштите идентитет својих земаља и да избегну промену њихове демографске структуре, јер видели смо какве то катастрофалне последице носи у западноевропском свету. Трамп жели да направи зид – објашњава Трифковиц́.
На другој страни се налази бриселска бирократија отуђена од демократских традиција, која жели да наметне, како Трифковић каже, плишани тоталитаризам.
То што ц́е гасовод „Северни ток 2“ бити завршен, догађа се, према Трифковиц́евом мишљењу, не зато што су земље-чланице ЕУ јединствене, већ управо супротно – зато што су разједињене.
– Да је Брисел успео да се умува између Москве и Берлина, у неком посредовању око „Северног тока“, он се никада не би десио. И даље мислим да је, нажалост, главнина немачког политичког естаблишмента на линији очувања трансатлантске пупчане врпце, не у трамповском, него у овом неолиберално-демократско-клинтоновском облику – каже Трифковиц́.
За разлику од Трифковића, који сматра да је говор немачке канцеларке Ангеле Меркел био пун општих места, Стојановић сматра да је она говорећи у Минхену била храбрија него икада пре.
– Њен говор је за многе био изненађење, пошто је она од оних који говоре доста суво и равно. Овога пута је била темпераментнија него што је њена канцеларска природа била у ових минулих 14 година. Она је отворила један доста широк фронт отпора Трампу. На свим тачкама, не само енергетским, него и трговинским – каже Стојановић.
Говор Меркелове, додаје он, диктира немачка привреда, осетљива на недостатак енергената, извозно оријентисана, са трећином радне снаге везане за извозне послове. Таква привреда је погођена Трамповом политиком и његовим намерама да уведе царине на увоз немачких аутомобила од 25 одсто.
Успешно окончање „Северног тока 2“ и извесна турска куповина руских противракетних система С 400, упркос упозорењу америчког потпредседника Мајка Пенса, биће два америчка пораза.
