Женка орла бира свог мужјака са којим ће да се пари тако што узме гранчицу у кљун и онда је испусти док је у ваздуху… Заинтересовани мужјак хвата, у лету, ту гранчицу и врати је женки… И тако по неколико пута… И тако женка проба неколико орлова… Онда изабере свог мужјака према способности да хвата гранчицу.
Зашто? Само љубавна игра? Када је женка изабрала свог орла, онда заједно праве гнездо, негде високо на стени. Гнездо је од грубог грања, које облажу меканим перјем, које чак скидају и са себе. Онда женка положи јаја и у том се гнезду излегну млади… У почетку је малим орлићима живот – бајка. Живе у меканом, топлом, родитељи им доносе храну, право у кљун.
Међутим, у једном тренутку, када мало ојачају, орао стане поред гнезда и почне јако да маше крилима, тако да „одува“ све перје са површине. Орлићи остају на грубом, неудобном грању. Женка доноси храну, али је не даје младунцима. Стане поред гнезда и – једе… Младунци гледају… Неудобно им је, гладни су, родитељи не помажу. Почињу да се трзају, хоће да изађу… Изађу, пробају да полете… Немајући снаге у крилима – падају!
Онда их орао хвата у лету, баш као ону гранчицу због које га је женка одабрала… И тако неколико пута, док им помоћ оца више не буде потребна… Када науче да лете родитељи их воде да им покажу места где се може наћи улов. После тога их остављају… Када дође време млади орлови и сами почињу да бацају и лове гранчице… Како и зашто, то их нико не учи… То знају… Одакле и како, без мудрих савета лекара, лајфкоуча, мисли дана, књига и предавања – То наука још није утврдила…
А уствари, орлови само „Тајну божју сведоче“, како би рекао Достојевски:
„Свака травка, свака бубица, мрав, пчела златна, сви они, за дивно чудо, знају свој пут, иако ума немају; тајну божју сведоче, непрестано је сами извршују…“
