Лепа атлетичарка Дајана Петковић је страствена навијачица Црвене звезде. Половину живота је провела на северној трибини међу најватреним тифозима, а онда је одлучила да обуче дрес црвено-белих и покуша да направи спортску каријеру.
Да би постигла жељене циљеве, морала је да се одрекне многих ствари. Осим селидбе из Младеновца за Београд и одвајања од породице, пропустила је многа дружења и изласке са друштвом. Ипак, најтеже јој је пало кад је одлучила да напусти северну трибину, коју је годинама називала другом кућом.
- Остављала сам грло и дланове на северној трибини. Али просто, када сазриш, схватиш да не можеш да дивљаш тамо и да сутрадан дођеш одморан на тренинг. С друге стране увек може да се деси да вас неко, наравно случајно, закачи лактом током навијања. Нисам смела себи да дозволим луксуз да задобијем повреду која би могла да ме кошта каријере. Сад сам прешла у ВИП ложу, али ми је срце и даље на Северу – казала је Дајана.
Тренирала је најпре у родном Младеновцу, али је озбиљнију каријеру почела 2014. кад је потписала уговор са Црвеном звездом. До сад је освојила две бронзане медаље у атлетици на државним првенствима, а машта да једног дана око врата има злато са Европског првенства у дисциплинама 400 или 800 метара.
- Имала сам много проблема са гвожђем, због чега нисам могла да остварим очекиване резултате. На то је утицало више фактора, почевши од претренираности. На тежи начин сам схватила да није довољно да се дође на стадион и да се буде што дуже. Кад сам почела да тренирам са покојним тренером Исмајилом Мачевим променили смо режим. Тренинзи су трајали сат, сат и по времена, али су били јако ефикасни. И резултати су одмах почели да се показују. Не знам да ли је паметно изнети све циљеве. То би некако требало да се држи за себе, али ја знам да ћу стићи до већих такмичења – истакла је Дајана.
Када неком каже да је ватрена навијачица са северне трибине, многи јој не верују. Најпре због изгледа.
- Људи обично кад чују „Девојка која иде на север“, обично имају слику неке дивљакуше у глави. Међутим ја сам спортиста, студирам Филолошки факултет, а долазила сам на утакмице са сличним таквим образованим и културним девојкама. Навијачи су нас увек поштовали зато што смо и ми поштовале њихове кодексе. Нисмо силазиле у коп у језгро, него смо имале смо своје место. Биле смо фокусиране само на навијање и увек смо биле спортски обучене, тако да није било разлога за лоше коментаре. Боље рећи, ми по изгледу, понашању и гласу нисмо уопште одударале од мушкараца – казала је лепа атлетичарка.
