Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске су извршиле напад на Српску аутономну област Крајина, упркос чињеници да je она била под заштитом УН-а ида су њени представници дан раније у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба. Према доступним показатељима на територији је остао мањи број цивила. Нажалост, из те групе убијене су 1.872 особе. То су претежно старија лица, а многи су остали јер су сматрали да ће бити безбедни, посебно након позива др Фрање Туђмана, председника Хрватске, који је упућивао позиве цивилима да слободно остану код својих кућа. Не може се оспоравати ни чињеница да је било лица која су остала необавештена, али их је било у малом броју.
Упркос томе, одговорни из редова политичког и војног врха Хрватске никада нису осуђени за ове злочине. А међународна и светска јавност намерно или ненамерно скреће пажњу са главног кривца, а то је хрватски сецесионизам, хрватска политика према Србима ради још тафа стварања етнички чисте, државе само Хрвата, хрватско руководство и хрватске војне и полицијске формације, уз сврставање неких западних земаља и НАТО на хрватску страну и неуспех Мировне мисије УН (Унпрофора).
Уз све наведено треба имати у виду да је појам „Олуја” вишезначан. „Олуја” је кодни назив за хрватску агресију од 4. августа 1995, агресију на заштићено подручје УН (УНПА зоне); прогон српског становништва; убиства дела преосталог становништва; уништавање целокупне покретне и непокретне имовине. „Олуја” је процес који и даље траје.
Александра Марковић дипломирани правник