Пише: Синиша Љепојевић
Сада је већ потпуно јасно да је цијели српски национални корпус изложен агресивном хибридном рату Запада предвођеног Америком. И ту не би требало имати било каквих илузија.
Основни циљ тог рата је успостављање колонијалног статуса и одвајање српских земаља од историјских веза са Русијом а ускоро и са Кином.
Главни простори тог рата су Република Српска и Косово и Метохија а крајњи циљ је сламање Србије као носиоца српског народа и његових историјских интереса. А Република Српска и Косово и Метохија су симболи борбе српског народа за самосталност и слободу.
Западна невоља је у томе што Колективни запад нема више моћ коју је имао а и промјене у свијету су отвориле нове могућности српским земљама. Уз то, предност српског националног корпуса је у основној чињеници да се он бори за сопствени опстанак и своје мјесто у новом свијету који настаје. Тако је и Република Српска у предности.
Колективни Запад и Америка ипак немају много могућности у свом хибридном рату и преостале су му само економске и личне санкције, неформалне и формалне.
Санкције јесу оружје хибридног рата али су и знак немоћи. Упркос немоћи и промјенама у свијету Колективни запад, међутим, неће одустати и одлучност српског народа и спремност да се плати цијена слободе су простор западног пораза.
Према западној технологији хибридног рата санкције су прва фаза ратовања. И оне су само увод у наставак ратних планова па се ипак открива да је Колективни запад, предвођен Америком, кренуо у коначни обрачун са Републиком Српском. Санкције су дио хибридног рата иако су у великој мери постале бесмислене, али не би их требало потцјењивати.
У реалности, персоналне санкције Америке и Британије немају неки већи ефекат али јесу непријатне и знак непријатељства према изабраним представницима народа. У основи, оне су и против грађана Републике Српске који су их изабрали за своје представнике.
Постоје, међутим, и неформалне санкције које су далеко озбиљније и директно су уперене против гражана Републике Српске. У овој фази те неформалне санкције су наређење западним банкама, које су у већини у Републици Српској, да не раде и не прате послове и обавезе владе Републике Српске а почеле су и уцјене пословних људи. Банке сада одбијају да прате послове оних за које се сумња да су блиски властима и који би могли да буду дио будуће коруптивне мреже.
Већ виђен метод.
То је и апсурд и опомена. Влада Српске своје депозите држи у тим банкама и оне са тим новцем остварују своје зараде а сада власнику тог новца без икакве законске основе забрањује да са њим располаже и испуњава своје обавезе према својим грађанима.
То намеће промену досадашњег погрешног друштвеног модела који је наметнут Републици Српској али и цијелој Босни и Херцеговини.
Економски, међутим, Република Српска сада много боље стоји него икада раније. Минулих годину дана, на примјер, отворено је 8.000 нових радних мјеста и практично да и нема незапослености.
Зато би дио одбране Републике Српске требало да буде и промјена наметнутог модела друштва. И први корак би требало да буде преузимање контроле над финансијским тржиштем и стварање сопствене државне банке.
У ово вријеме економске кризе у Европи привреда Републике Српске такође има директне штете па је тако њен извоз у Европску унију опао за око 20 одсто. И зато је неопходна хитна преоријентација на друга тржишта као и унутрашња организација. Што каже народ „има паса и поред шарова“.
То је неопходно не само због санкција него и због економског заостајања земаља Европске уније па је тако и извоз привреде Републике Српске орјентисане на европско тржиште већ опао за скоро 20 одсто,
Један од циљева санкција је и да заплаше друге посебно оне у врху власти и у њеном окружењу. То је стари модел Запада да заплаши и онда уцјењује како би остварио своје политичке циљеве.
Врло често то Западу и успјева, само му је потребно вријеме да створи мрежу корупције оних који су дио власти. Зато, Република Српска треба и мора брже да реагује и изгради своју институционалну одбрану јер свако одуголачење или преговарање дају простор коруптивној мрежи Запада.
Али, санкције Републици Српској могу за Запад да буду и контрапродуктивне јер би прије свега могле да ојачају одлучност за одбрану и да разбију све илузије о западним причама и самом Западу. И то се већ десило.
Пошто је тешко видјети да досадашње мјере, као и санкције, могу донијети жељене резултате, онда се намеће питање да ли ће Америка и Запад можда кренути у нови покушај такозваних обојених револуција илим чак и у посредничке, прокси ратне операције преко муслимана и чак Албанаца против Срба.
Досадашњи покушаји обојених револуција су се у Републици Српској показали неуспјешним, али нису искључени и нови, а истовремено се намеће и дилема да ли могла да буде и директна војна интервенција Запада не само у Републици Српској него и у свим српским земљама.
У животу је наравно све могуће али војна интервенција је мало вјероватна. Могући су, међутим, повремени терористички напади и диверзије. Зато би Република Српска требало да развије систем унутрашње заштите, оно што се зове цивилна заштита.
Република Српска може да затражи и војно присуство неке друге земље, на примјер Русије, јер се споразумима на основу Дејтонског споразума дозвољава могућност присуства и других земаља изван мисије Еуфора а у интересу очувања мира.
Ни тумогућност не би требало искључити.
Наравно, далеко је важније економско и политичко присустви незападних земаља као што су Русија и Кина, која је све присутнија у Републици Српској.
Европска унија званично се није придружила америчким и британским санкцијама али је неформално, преко банака, ипак на њиховом таласу. Тако да ипак није реално говорити о десолидарисању са политиком Америке.
Ту је евро који је везан за долар. Брисел никада неће доћи себи и зато не треба имати илузија.
Запад и Америка ће ићи до краја, ту не треба имати иузија и зато би се требало организовати у таквом амбијенту. Запад је у основи немоћан али неће одустати. Читав пројекат хибридног рата води тим нижих бирократских оперативаца а не владе западних земаља. Ни једна западна влада није о свему томе расправљала, само је Бијела кућа без расправе одобрила идеје нижег ешалона о хибридном рату против Срба а под изговором антируске политике.
Република Српска је прекинула контакте са амбасадама Америке и Велике Британије и то за те амбасаде представља велики проблем. Мрежа њихових сарадника није довољна за њихове циљеве јер људи из те мреже немају никакав утицај.
Пошто је ријеч о ратном походу на цијели српски корпус и српске земље зато је и јединствена одбрана неопходна.
Али, да ли је она у овом времену у цијелом српском корпусу и реална?
Још увијек су различити интереси српских земаља а не би требало занемарити у тим интересима и зближавања са онима који воде тај рат и спроводе антисрпску политику. Ту је кључни проблем такозвани „европски пут“ и још увијек званична опредијељења, Србије и Црне Горе, за чланство у Европској унији.
Европска унија је извршилац антисрпске политике. У томе је проблем.
Треба, међутим, имати на уму да ти различити интереси имају и своје лимите јер није само Република Српска на удару него цијели српски корпус и то на крају елиминише садашње различите интересе српских земаља.
Санкције су само упозорење да не би требало губити вријеме.
(Трибина је одржана 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)