У почетку сам становао на Ади Међици, где сам држао водни превоз. Након тога сам се преселио испод Моста на Ади – рекао је он за 24седам
Живот на Сави прати две врсте људи – једне који се глисерима и јахтама возе реком искључиво током летње сезоне и друге који исправљају ту “естетску” слику живота на води, и који припадају соју локалног, некада сиромашног становништва, који окупља интелектуалну, боемску и знамениту дружину.
Један од њих је Новобеограђанин Љуба Миљевић (64), човек који је своју страст према природи, животињама, и води пренео на породицу и пријатеље, због чега је он један од најзнаменитијих живих људи на реци.
Љубина прича почела је да шири корење још од осамдесетих година на месту обраслом густом шумом – Ади Међици.
– Kућу имам, децу такође, али ја њима више не требам. Они су сада одрасли људи. На реци влада мир и тишина, и због тога већ 40 година живим на води. У почетку сам становао на Ади Међици, где сам држао водни превоз, а затим и кафану на самом почетку острва. То је место где сам засадио 70 јасенова и 150 топола – започео је он своју причу за 24седам.
После Међице, Љуба се преселио на Београдски сајам, где је од пријатеља добио сплав. Живот га је затим одвео на локацију испод Моста на Ади, где влада мир и тишина.
– Kао што можете да видите, сплав сам добио на поклон, а “уређени крш” сам ја направио. Староседеоцима Саве није битно како ће сплав да изгледа, већ је поента да се дружина окупи како би јела, пила, причала и пецала – објашњава наш саговорник.
Прича о људима који живе и свакодневно долазе на Аду сеже још од времена када Циганлија није ни постојала, већ само насип на који је долазио ондашњи свет, заљубљен у воду, у нади да са себе “скине” рутину свакодневице.
– Основни разлог због којег су људи долазили на Аду Циганлију је да би побегли од жена, а начин на који су они то радили је следећи: дође човек, купи чамац, пријави жени да га је купио за 200 марака, а уствари га је платио 2.000 марака, затим креће реновирање. Уместо за два месеца, он га среди за две године. Зашто? Па, око себе окупи боемско и интелектуално друштво, које доласком на реку бежи од стварног живота – објаснио је Љуба.
Такође, Сава је некада била уточиште локалног, сиротињског становништа за људе попут Љубе, који нису имали новац за море.
– Због тога смо на реци сами себи направили море, тачније сплавове величине шест пута шест, тако што смо одласком на градилиште узимали ствари које су нам биле потребне за његову изградњу. Или смо се међусобно помагали, поклањали једни другима шта нам је било потребно и тако после неког времена дошли до правог сплава – навео је он.
Према Љубиним речима, поента живота на реци није изглед сплава, већ окупљање дружине, а он је живи доказ да Сава спаја професоре, дангубе и особе које се још увек траже у животу.
– На Сави постоје две врсте људи, они који су тобоже успешни и који возе глисере за море и океан, и други који су “поправили” естетску слику реке, али покварили суштинску, јер погледајте око себе, јасно вам је да ми је изглед сплава потпуно небитан – рекао је кроз смех он.
Скроман, али одличан риболовац, за 24седам каже да је немогуће на реци остати гладан, јер рибе увек има.
– Некад је професионално рибарење било занат и начин егзистенције. Рибари су живели од количине новца, ону квалитетну рибу, коју продају, протроше на пиће, а ону која је мање квалитетна поједу. На реци никада ниси гладан, нити жедан, а потпуно је небитно да ли си цар или си просјак – закључује Љуба.